Travnatim oblastima istočne i južne Afrike šetaju neobične rođake konja – zebre. Ovi kopitari, karakteristični po crno-belim prugama, žive u grupama od petnaestak životinja. Grupu čine jedan mužjak, nekoliko ženki i njihov podmladak. Kada putuju, tražeći hranu ili vodu, životinje predvodi dominantna ženka, kraj koje kaska njeno ždrebe. Mužjak ide na začelju kako bi odbranio ostale životinje ako ih napadnu grabljivci.
Pruge na telu ovih životinja se razlikuju. Ne postoje dve iste zebre. Zbog toga se članovi grupe prepoznaju prvenstveno po izgledu, pa tek onda po mirisu i glasu. Zebre su nemirne i glasne, a njihovo dozivanje podseća na magareće njakanje. Iako je u poslednja dva veka bilo više pokušaja, niko nije uspeo da ih pripitomi.
Zebre se hrane prvenstveno travom, a ponekad jedu i lišće i mlade grančice. Pošto ne mogu dugo da izdrže bez vode, ne udaljavaju se mnogo od pojila. Bar jednom dnevno odlaze da utole žeđ. Prilikom seoba najstarija ženka zadužena je da vodi grupu tako da uvek bude blizu vodenih površina.
Iako se njihov broj višestruko smanjio u poslednjim vekovima, opstanak običnih zebri nije ugrožen. Međutim, pojedine vrste ovih prugastih životinja su izumrle, za šta je najveći krivac čovek, koji ih je lovio zbog njihove prugaste dlake. Polovina mladunaca strada kao plen lavova i pegavih hijena, a zebre koje prežive kritičan period mogu da dožive i tridesetak godina.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com