Krajem ove godine produkcija Amazon Studios objaviće dugo iščekivanu treću sezonu emisije The Man in the High Castle, čija se priča odvija u alternativnoj budućnosti, u kojoj su sile Osovine i Hitler pobedile u Drugom svetskom ratu.
U njoj, SAD je podeljen u tri dela, sa satelitskom nacističkom državom na istoku, delu pod japanskom okupacijom na zapadu i neutralnom zonom između njih. Serija se temelji na SF klasiku Filipa K. Dika, koji je u originalnom romanu 1962. opisao kako su sile Osovine kompletno isušile Mediteran, kako bi došle do ogromnih količina kopna za širenje
Iako se na tu priču najčešće gleda kao na alegoriju fašizma, deo koji se čini najkomplikovaniji i „najnategnutiji“ je i onaj koji je najbliži stvarnosti – deo koji se odnosi na pražnjenje Mediterana. Taj plan smatrao se ozbiljnim predlogom, a osmislio ga je nekoliko decenija ranije pre nastanka romana nemački arhitekt Herman Sergel. On je posvetio ceo svoj život promovisanju „velike ideje“ isušivanja kompletnog Mediterana, uključujući i sva manja mora poput Jadranskog, kako bi se potom Evropa i Afrika ujedinili u superkontinent.
Sergel je 1929. napisao knjigu o svojim idejama s naslovom Panropa Project, snižavanje Mediterana i navodnjavanje Sahare. Tri godine kasnije on je svoj projekt predstavio na nov način u knjizi Atlantropa, piše Atlas Obscura. Kako je upornost bila njegovo druge ime, jer je on do svoje smrti 1952. ideju Atlantrope branio u još četiri knjige, u preko više od hiljadu publikacija i nebrojenim predavanjima, pokušavajući da utiče i na političare te vlast.
Koliko god bio zaluđen idejom stvaranja „evroafričkog superkontinenta“, Sergel je bio svestan kako to neće moći fizički da se ostvari samo isušivanjem, pa je konkretno planirao izgradnju mostova i delimično isušivanje Mediterana pomoću brojnih brana. Tako bi omogućio milionima Evropljana da pronađu bolji život u Africi što bi potom vodilo u dominaciju Evropljana na Crnom kontinentu. U tadašnje doba rasizma i kolonijalizma bila je to potpuno prihvatljiva varijanta. Herman Sergel je na ovu ideju došao posje lošeg iskustva Nemačke u Prvom svetskom ratu. Kraj rata Nemačka je dočekala poražena i u rasulu, oduzete joj sve kolonije, izgubila je sedminu državnog teritorija i desetinu stanovništva.
Sergel je insistirao da bi baza njegovog „superkontinenta“ bila gigantska hidroelektrana. Finalni nacrti „Atlantrope“ otkrivaju da bi Mediteran bio podeljen na nekoliko delova. Brana na Gibraltaru, dve brane na rijeci Kongo, stvaranje mora u Čadu i Kongu, samo su neki od detalja Sergelovog plana. U tadašnje, kolonijalističko vreme, Afrika je smatrana idealnim teritorijem za naseljavanje Evropljana. Iako danas ovaj predlog zvuči potpuno apsurdno, tada je shvaćen veoma ozbiljno, te su o njemu raspravljali svi veliki umovi Nemačke. U Minhenskom muzeju nalazi se opširna dokumentacija o „Atlantropi“, isečci iz brojnih magazina kao i čitave mape potencijalnih evropskih gradova u Africi.
Ono što je „Atlantropu“ činilo tako privlačnom je vizija „mira u svetu“, koju je projekt zastupao, uz jednostavno tehnološko rešenje, a to je izgradnju brana i mostova. Ogromna hidroelektrana bi energijom napajala dobar deo oba kontinenta, a nezavisan Savet imao bi ovlašćenje uskratiti energiju svakoj državi koja bi postala pretnja svetskom miru. Taj plan je tražio od svake države da u realizaciju projekta uloži toliko novca da nijednog ne bi ostalo dovoljno da finansira rat. Sve do smrti 1952. godine Sergel se posvetio promovisanju svoje ideje širom sveta. To je radio kroz novine, radio, filmove, izložbe pa čak i operu koja se zvala „Atlantropska simfonija“. Njegova vizija, naravno, nikada nije sprovedena u delo. A da jeste, pitanje je šta bi od Jadranskog mora i celog Mediterana ostalo, ko zna kako bi Evropa i Afrika danas izgledale i kako bi se migracije odvijale, prenosi Express.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com