Jedna stara španska poslovica najbolje svedoči o kulinarskoj kulturi Andalužana, a glasi ovako: In Sevilla no se come, se tapea, što u prevodu znači: u Sevilji se ne ruča – jedu se tapasi.
Tapas je španska reč za meze, a to su raznovrsni zalogajčići koji se u Andaluziji tradicionalno služe uz čašu šerija. Sigurno je da je ovo jelo izmišljeno u vinarskom kraju tog regiona, i to, kao što često biva, sasvim slučajno. Naime, u ranijim vremenima seljaci su čašu vina uvek prekrivali parčetom hleba kako bi vino zaštitili od muva. Drugi su mišljenja da su uz vino ljudi voleli da jedu sitnice koje prijaju stomaku. Svejedno, kako je vreme proticalo, ljudi su parčiće hleba prvo prekrivali maslinama, sirom, šunkom i pršutom, da bi docnije svaki region izmislio svoje varijacije i kombinacije.
Zatim se „tapa“ kultura proširila po celoj Španiji, da bi je mnogi turisti, oduševljeni tim lakim i ukusnim grickalicama, preneli i u druge zemlje Evrope. Zlatno pravilo pripremanja tapasa glasi: tapasi mogu da se pripreme sa svim mogućim sastojcima koji se nađu u kuhinji. Bitno je samo to da su sveži, a sve ostalo je stvar vaše mašte. Tapas je umeće življenja na andaluski način.
Evo kako izgledaju neki od predloga za tapas: piletina i šunka, ćureći ražnjići sa mangom, salata sa račićima i dinjom, salata od povrća i kus-kusa, krompir sa ljutim sosom, ćufte sa sosom, salata od avokada i dagnji, tortilja od paprike i krompira ili marinirani pileći bataci. Zato dajte mašti na volju i smislite svoj omiljeni tapas.
Uz tapas se služi i nezaobilazni šeri, baš kao u Andaluziji. Naprosto je nezamislivo služiti te dve stvari odvojeno. Zgodno je za pripremu, može se služiti toplo ili hladno – i svi će se složiti da je to najbolji fast food.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com