Soja sos datira iz drugog veka p.n.e. i prvi put pojavljuje se u Kini. Ovaj sos specifičnog ukusa dobija se vekovima starom metodom fermentiranja, uz pomoć gljivice koja pretvara teške proteine i masti u lako svarljive amino kiseline, složene šećere i masne kiseline.
Najveća tajna
Kada se fermentacija završi, kaša se iscedi i to je upravo soja sos dok se gusti delovi kaše koriste uglavnom za ishranu domaćih životinja.
U komercijalnijoj verziji, soja sos se dobija mešanjem žitarica i sojinog zrna s kiselinama.
Soja sos je omiljeni dodak kod azijskih naroda i predstavlja nezamenljiv i neophodan dodatak u ishrani, kao nama so. Proizvodi se od prevrele mešavine sojinog zrna, pšenice i kamene soli, iz koje se u presama istiskuje tamnocrvena slatkasto-slana tečnost. Čak i kod ovako jednostavne tehnologije postoje varijante, pa se načini proizvodnje soja sosa vekovima ljubomorno čuvaju kao najveće tajne.
Pravljenje samog sosa traje i po više meseci i njegov ukus i kvalitet zavisi ne samo od dužine fermentacije, već i od drugih dodataka koji se ubacuju kao i od razmere samih dodataka. Soja sos je slana, braon tečnost veoma specifičnog ukusa.
Autentični ukus
Prvi zvaničan prelazak soja sosa iz Azije u ostatak sveta desio se u toku 18. veka i to kada su uvezene prve količine iz Kine i Japana u vidu nekoliko buradi i od tada se koristi kao standardni proizvod na kuhinjskim policama.
Stanovnici Evrope dugo nisu mogli da naprave soja sos autentičnog ukusa pošto nisu u potpunosti razumeli kako funkcionišu gljivice odgovorne za vrenje kuvane soje, prenosi avaz.ba.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com