Istoričari ne odustaju od pokušaja da pročitaju Vojničev rukopis — tajanstveni šifrovani srednjovekovni spis čiji smisao niko ne može da odgonetne. Nedavno su lingvisti došli do pretpostavke da se u tom dokumentu koristi poseban jezik.
Najbolji umovi čovečanstva do danas nisu uspeli da otkriju ključ za dešifrovanje rukopisa iz 15. veka. Do sada ništa nije bilo plodotvorno: ni najnovije lingvističke metode, ni špijunske metode specijalnih službi, čak ni veštačka inteligencija.
A dešifrovanjem su se bavili prvoklasni stručnjaci. Na primer, pedesetih godina prošlog veka rukopis je analizirao kriptolog Vilijam Fridmen, koji se proslavio time što je tokom Drugog svetskog rata uspeo da odgonetne japansku mašinu za šifrovanje „Parpl“.
Legendarni jezik
Ovih dana Bristolski univerzitet je objavio rad svog saradnika Džerarda Češira koji je uveren da je pronašao ključ za Vojničev rukopis.
„Rukopis je napisan na protoromanskom jeziku — pretku dijalekata romanske jezičke porodice, kojima sada govore u Portugaliji, Francuskoj, Španiji i drugim zemljama. Tim jezikom su govorili na Mediteranu u Srednjem veku, ali na njemu gotovo niko nije pisao, jer je jezik inteligencije, crkve i države bio latinski. Zbog toga je taj jezik nestao bez traga“, smatra naučnik.
Prema njegovom mišljenju, nije reč ni o kakvom šifrovanom zapisu. Naučnik je, jednostavno, odlučio da uporedi reči iz rukopisa sa savremenim jezicima.
Na primer, frazu „omor nena“ on prevodi kao „mrtvo dete“, jer „omor“ zvuči slično kao rumunski glagol „ubijati“, a „nena“ — španskoj reči „devojčica“.
Češir je analizirao ilustracije u rukopisu i pretpostavio da je to svojevrsni medicinski traktat koji su u 15. veku napisale italijanske monahinje za aragonsku kraljicu Mariju Kastiljsku.
Istina, Češirove zaključke kritikovali su istaknuti lingvisti, a Bristolski univerzitet je bio prinuđen da se ogradi od njegovog istraživanja.
Jezuitska avantura
Monasi jezuiti ubeđivali su 1912. godine poljskog trgovca knjigama Mihaila Vojniča, koji se predstavljao kao „kolekcionar Vilfred“, da čuvaju redak alhemijski dokument, u kojem su, navodno, odgonetnute gotovo sve tajne čovečanstva — od toga gde se čuva Sveti gral i kako se olovo pretvara u zlato, do toga od kojih se komponenti pravi eliksir besmrtnosti.
Monasi su se svim snagama trudili da prodaju rukopis skuplje i tvrdili da ga je sastavio Rodžer Bejkon, poznati sholastičar iz 13. veka. Iako je Vojnič prvobitno sumnjao u istinitost njihovih reči, kupio je rukopis, a ostatak života, sve do svoje smrti 1930. godine, posvetio je dešifrovanju rukopisa. Uključivanje najboljih lingvista tog vremena u taj posao bilo je odlična reklama kako za samog kolekcionara, tako i za njegovo otkriće.
Rukopis ima 240 stranica s ilustracijama, na kojima su uglavnom prikazane biljke i životinje nepoznate nauci. One su, kako smatraju naučnici, ili izmišljene, ili su izumrle. Iako je jezik teksta nerazumljiv, napisan je latinicom. Tridesetak stranica teksta je, kako se veruje, izgubljeno.
Sve je to navelo stručnjake da posumnjaju u originalnost rukopisa. Neki su verovali da ga je načinio sam Vojnič. Od 1950. godine, pošto najbolji vojni kriptografi nisu uspeli da izađu na kraj s dešifrovanjem rukopisa, ta verzija je preovladala.
Lingvista Gordon Rag je 2004. godine, činilo se, konačno dokazao da je rukopis Vojniča falsifikat, ali je visokoprecizna radiougljenična analiza, sprovedena pet godina kasnije, šokirala naučnu javnost. Ispostavilo se da rukopis jeste nastao u prvoj polovini 15. veka, posle čega su se istraživači ponovo latili posla s novim entuzijazmom.
Intrigantne hipoteze
Niko, međutim, ni nakon toga nije uspeo da prevede Vojničev rukopis. Prema jednoj pretpostavci, jezik rukopisa su koristili katari, članovi jedne od najpoznatijih jeretičkih hrišćanskih sekti u Srednjem veku. Oni su tokom tajnog obreda ritualnog samoubistva najstarijeg člana zajednice koristili narečje koje je bilo smeša flamanskog i starofrancuskog jezika.
Pojedini stručnjaci smatraju da je Vojničev rukopis napisan na jednom od jezika istočne Azije koji je verovatno izumro, ali da su umesto hijeroglifa korišćena latinična slova. Pretpostavljaju da je bio namenjen hrišćanskim misionarima. Pristalice te verzije navode i da je prva stranica knjige veoma slična kineskim srednjovekovnim rukopisima.
Nijedna od pretpostavki, ipak, nije postala opšteprihvaćena — svaka ima mnoštvo nedostataka. Priča je otišla toliko daleko da su se u nju, najzad, uključili i matematičari. Ni oni, međutim, nisu postigli nikakav napredak.
I ruski naučnici se odavno bave izučavanjem tog rukopisa. Saradnici Instituta za primenjenu nauku Ruske akademije nauka, pod rukovodstvom Jurija Orlova, uspeli su da uz pomoć savremenih računskih metoda utvrde da je dokument napisan na nekoliko jezika.
„Najverovatnije je reč o mešavini jezika germanske i romanske grupe. S verovatnoćom od 85 odsto može se pogoditi koji jezik preovladava na svakoj stranici teksta, ali se na takvo znanje ne možemo osloniti. Na primer, ako budemo analizirali ruski tekst na fizičko-matematičku temu, napisan u transliteraciji (na drugom pismu), mnoge stranice će biti identifikovane kao engleske ili nemačke, jer su takvi termini koji se koriste — funkcija, diferencijal, integral“, objašnjava naučnik.
Problem je u tome što čak i ako se jezik ipak utvrdi, to ne znači da će sadržaj rukopisa biti shvaćen. Ne može se isključiti ni mogućnost da je tekst pisao nepismen čovek.
(Sputnjik)
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com