Zbog teške ekonomske situacije puno ljudi, posebno mladih, bolji život traže na Zapadu. A.K. iz Tuzle je došao u Nemačku. Ali nije bilo sve kako je zamišljao.
– Kap je prelila čašu kada u avgustu 2015. godine nisam bio u mogućnosti porodici da osiguram pare za osnovne potrebe. Deci sam morao da kažem “nemam”- kaže A.K. iz Tuzle.
– Mogućnost napredovanja, bez obzira na fakultetsko obrazovanje, nisam imao jer nisam politički podoban ni za koga – nastavlja sagovornik Dojče Vele, koji želi da ostane anoniman.
A.K. je jedan od državljana Bosne i Hercegovine koji su se odlučili za odlazak u inostranstvo. S obzirom da Nemačka u BiH važi kao zemlja blagostanja, A.K. se kod poznanika i prijatelja raspitivao o načinima zapošljavanja.
– Bilo je teško. Posebno jer nisam znao nemački jezik – priča A.K.
Kada je ipak počeo da razmišlja da je odlazak u Nemačku nemoguća misija, „dogodilo se čudo”. Dobio je ponudu da radi kod, kako kaže, „muža rođake”, vlasnika manjeg preduzeća koje se bavilo održavanjem poslovnih objekata.
– Pitam ga šta se tu radi, a on kaže: Ma ništa, kad je zima samo očistimo sneg – ispričao je.
Od poslodavca u BiH, kod koga mu je plata kasnila, A.K. dobija godinu dana neplaćenog odsustva i početkom novembra 2015. godine dolazi u Minhen, gde počinje njegova „nemačka priča”.
Dolaskom u Minhen, upoznaje radnika koji je preko porodičnih veza došao neposredno pre njega.
– Momak od 28 godina koji puca od snage i vedrine. Gazda je sa nama bio prve dve nedelje dok me nije upoznao sa svih 25 objekata, jednom školom i četiri kancelarije na različitim mestima u Minhenu koje smo održavali – ispričao je.
Radno vreme A.K. je počinjalo u 8 sati, a završavalo u 20h. Ispočetka je, kako kaže, bilo zanimljivo.
– Razmišljam, pa radim u Nemačkoj, to sam i želeo – kazao je.
A.K. je iz dana u dan radio po 12 sati dnevno. Za to vreme je imao samo jednosatnu pauzu.
– A onda je počeo da pada sneg. Buđenje u tri ujutro, čišćenje snega lopatom do sedam sati, sat pauze i odlazak na redovne poslove. Održavanje kancelarije preuzima druga osoba jer smo mi morali da čistimo sneg nakon posla još četiri sata – priseća se A.K.
Sneg je u januaru 2016. godine u Minhenu neprestano padao tri dana.
– Izluđeni, premoreni, psihički i fizički isceđeni tražimo sastanak s gazdom. Postavljamo pitanje o radnom vremenu i plaćanju čišćenja snega što ne spada u obaveze u okviru našeg 11-satnog radnog vremena. On nas napada govoreći: “Ne znate vi šta je Nemačka, trebaće vam vremena da shvatite, zar mislite da bi vam bilo bolje na nekom drugom poslu “ – priseća se A.K.
A.K. je, kako kaže, bio srećan što je imao radnog kolegu sa kojim se dobro slagao.
– Savršeno smo se pomagali, dopunjavali, organizovali, izvlačili jedan drugog iz depresivnih momenata, da je bilo koji od nas dvojice bio drugačiji, ne bismo izdržali te uslove rada ni mesec dana. Ni ja ni moj kolega nismo imali vremena da upiđemo školu nemačkog jezika. Posao nam nije dozvoljavao. Samim tim, nismo mogli ni da tražimo drugi posao – pomalo pod uticajem gazdine rečenice “Ne znate vi šta je Nemačka“ – priča danas razočarani Bosanac.
U zimskom periodu A.K., zbog radnih obaveza, nije bio u prilici da poseti porodicu u BiH. Nakon zime i čišćenja snega došle su druge obaveze, među kojima i košenje trave, u čemu nije imao velikog iskustva. Kada je povredio ruku izvlačeći kontejner pun smeća iz prostorije u kojoj se nalazio, od šefa je tražio dozvolu da ode lekaru.
– Mada, moram priznati, nisam znao ni gde da ga nađem – kaže A.K. Njegov odgovor je bio: „I mene je jednom prilikom bolela ruka, ali sam i dalje radio.”
Razočarenje u posao u Nemačkoj se svakodnevno gomilalo. A.K. je, kako kaže, radeći imao dovoljno vremena za razmišljanje. Brinuo se o deci, supruzi i roditeljima.
– Sve oči su bile uprte u mene. Moja nemačka priča o kojoj sam sanjao je nestala. Živeo sam u jednoj sasvim drugoj. Bio sam preumoran od svega. Žalio sam za porodicom, kućom, poslom, bez obzira što je plata kasnila, žalio sam za prljavom i neurednom Tuzlom, za kafom u gradu, ma za svim što me odbijalo iz moje zemlje sam žalio i tugovao – kaže A.K.
Kap je ponovo prelila čašu. Ovaj put kada je A.K. saznao da je vlasnik firme u kojoj je radio pravio malverzacije oko njegove poreske klase u Nemačkoj.
– Nisam više imao snage, bližio se datum do kojeg je firma u Bosni čuvala upražnjeno moje radno mesto. Falilo mi je sve bosansko i odlučio sam da se vratim. Dao sam otkaz dve nedelje pre odlaska, moj kolega je najavio gazdi da ni on više neće raditi za njega jer sam, bez moje podrške, više nije mogao izdržati – ispričao je.
– Sada smo i ja i moj kolega van te ‘nemačke priče’, ja u Bosni srećan sa svojom porodicom, sa gipsom na ruci od povrede, a moj kolega živi u Minhenu sa suprugom i ide na kurs nemačkog jezika ne pomišljajući da traži drugi posao pre nego što nauči jezik. Da ne bude samo kuknjava, moram napomenuti da sam imao jednu životnu školu koja mi samo može pomoći u životu, pomoći po ko zna koji put da shvatim šta su prioriteti u životu, šta je dom, šta je porodica. Nije sve u novcu, zapravo ništa nije u novcu ako nisi srećan – završava svoju priču za Dojče vele, A.K. iz Tuzle.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com