Na lokalnoj pijaci u Kotoru skuplje nego u Australiji. Pitam zašto je toliko skupo a crnom maramom zabrađena prodavačica gledajući me u oči reče: „Nije ovo skupo, kćeri, no si se ti ili loše udala ili ti je ža’ šolde trošit’. A onda, taj glas, boja, akcenat, način izgovora, melodika odnekud mi je bilo blisko i poznato. Prepoznah glas svoje bake Anđelije iz Dobrote s kojim sam pravila prve korake u Pertu.
Dok je radio što su dogovorili, zajedno se diveći ogromnoj fontani, koja je izrastala i visoko se propinjući ispred njihove kuće, po želji Stjuarta, Dajan mu je često govorila da je ubi nostalgija, i trese prava groznica za Pertom, Labudovom Rekom i zaleđem Frimentla, njenog detinjstva.
– Ove godine idemo, ponovo, na odmor u Evropu. Možeš li nam do povratka završiti posao?
– Samo ako ostajete duže od tri nedelje.
– U Evropi pet i u povratku u Pertu još dve.
– Sasvim dovoljno za mene, ako je za vas….
A onda mu je sinulo.
– Dajen, baš vam zavidim na odmoru u Evropi. Gde god stavite prst na mapi Evrope, zanimljivo je.
– Ove godine ponovo idemo u Italiju. Bili smo u Rimu četiri nedelje. Moj Stjuart je opsednut istorijom, a posebno antičkom, Rimom, Egiptom i Grčkom, a za to ima i porodične razloge i zasluge. A mene privlači Venecija i taj život u gradu – brodu.
– Dajen, i druga strana Jadranske obale je zanimljiva. Ne zna se da li je više istorijskih tragova, gradova i ostataka ili prirodnih lepota. Gde god oko krene udariće ili na istoriju ili na lepotu. Stjuart će biti zatrpan istorijom, a ti i deca ushićeni lepotom i razuđenošću obale Jadrana. Na severu Pula sa Vespazijanovom palatom, lepom kao rimski Koloseum, preko Zadra, niže dole, prema jugu je Split sa Dioklecijanovom, carskom. Ne prekidajte put prema jugu, jer ne smete propustiti čari Dubrovnika iz baštine i kulturno-istorijskog vrta UNESKO-a. I možda najveće lepote, koje su tvoje oči dugo iščekivale, su čari Boke Kotorske i njenog zaliva.
Vukao ih je lagano ka hercegovačkom kršu njenog dede Lazara i bisernom plavetnilu Boke i Crne Gore, njene babe, Anđelije.
– Dajen, treba da vidite tu orijašku snagu vode, koja je razmakla gromade Lovćena i Orjena i napravila najveći zaliv Jadranskog mora. S jedne strane na straži je Kotor, a u krug tog velikog zaliva, odstupnicu drži Herceg Novi. Tvoj Stjuart će biti opčinjen jer su tu, na jednom relativno malom prostoru, koji se za obdanice može sav obići, tragovi grčkih i feničanskih kolonija, ilirskih, rimskih, Vizantije, srednjovekovne srpske države, Mlečana, Turaka, Francuza, Austrije.
U tom božijem, morskom lavoru, toplog juga, mnogi su močili svoje noge. Mnogi su dohodili i prohodili a ostali su oni koji treba Crnogorci i Hercegovci i svi drugi koji su mogli s njima, sa sobom istorijom i novim danom.
– Divan predlog, hvala ti. Vidiš koliko je Stjuart iznenađen gužvom antičke, srednjovekovne i civilizacije novog doba na tako malom prostoru. Pa da odemo, Stjuart? Ta Boka je puna istorije i to je tvoj rajski vrt, meni i deci je svejedno, samo neka je priroda lepa.
– Samo da ne tuku i neka nije hladno. Ja sam s Gold Kousta, Dajanin sin šalom je potvrdio svoju ravnodušnost, ali i pristanak.
– Odlučili smo, idemo tamo. Stjuart neće ni da čuje za urbanu Veneciju i njene kanale, duže od četiri dana. Gold Koust ih ima više i kad im se pridodaju oni izvikani iz Amsterdama.
Deca i ja ćemo biti potpuno opuštena i uživaćemo u leptama Boke.
I otišli su. Vratili su se posle sedam nedelja.
Svratio je da vidi da li je redizajnirana ograda i masivna fontana, od bezbroj tankih betonskih ploča, negde na spojevima napukla, pa da se nanese konačni sloj silikona i prefarba. Par minuta je proveo u inspekciji urađenog, zabeležio par mesta sa malim pukotinama, da pošalje Elvisa da to završi. Svi su bili zadovoljni novim izgledom prednjeg dela dvorišta.
Stjuart i deca sa dozom ljubaznosti, koja nije bila jača od one kod prvog susreta, ali znatno viša od uobičajene, poslovne.
Dajen ga zamoli da svrati na kafu.
– To bi nam, zaista, bilo važno. Vratili smo se. A sad sedi i ne mrdaj dok ne čuješ celu priču, a posle ću ti pokazati crnogorsku, hercegovačku i bokeljsku narodnu nošnju i još štošta. Bilo je lepo, ali i teško.
– Da Venecija nije još više potonula?
– Ma, kakva Venecija.
„S druge strane Jadrana i puno južnije, gde si nas i usmerio. Jedino ne znam da li slučajno ili namerno. U Veneciji nas je kiša zalivala 4 dana. Nije se znalo šta je tamnije i mrgodnije nebo ili more. Pomislili smo da ćemo, zajedno sa tonućim gradom, nestati. Na Trgu Svetog Petra, smo jedva uočavali Baziliku.
Peti dan Stjuart me podseti na tvoju sugestiju, da se prebacimo na jug Jadrana, gde je nebo bilo plavo, a sunce žarko, kako i treba da bude leti.
Sa tivatskog aerodroma smo taksijem krenuli dalje. Taksista je pitao dokle. Do Boke kotorske.
– Sve što vidite uokolo je već Boka.
Na dlanu mi je bila ceduljica sa tim natpisom. Pitao je: Do Herceg Novog ili Kotora? Rekli smo, svejedno. Šta je bliže, umorni smo. Taksista je hteo pomoći i sebi i nama.
– Vidite, to je veliki zaliv. S jedne strane je Kotor, a s druge Novi.
– Šta je bliže?
– U Crnoj Gori ništa nije daleko, za dana se sve može dostići, a Kotor je najbliži, za pola sata.
– Do Kotora, onda.
– A mogli ste, vala i do Novog, da malo pročistim ventile na autu. Od jutros niko dalje od Kotora. U zdravlju i sreći vi boravak i dobro došli u Crnu Goru.
Imali smo rezervaciju u jednom hotelu u Starom Gradu. Od Stjuarta sam uzela papire, pogledala ime hotela. Nešto mi prosinu preko očiju i memorije, kada sam pročitala ime svoje majke u imenu hotela „Marija”, i to kršteno, a do juče se ne bih setila da je to pravo ime moje Meri.
Stara, lepa kamenita dvospratnica, u baroknom stilu, sa balkonima koji su se gušili u bokoru zelenila i nekog jarko crvenog cveća, kao naša bugenvilija, na par minuta od Katedrale svetog Tripuna i još toliko do Luke.
Uputih pogled gore, ka nebu i Bogu i pogled se zalepi za okomite stene, koje su ovde nebo delile sa gradom. Ovaj grad u vertikalnom procepu Lovćena je imao samo pola neba, a sunce bi se promolilo i punom snagom planulo tek iza podneva. Orjen se takmičio s Lovćenom ko će dalje – uvis. Ni treći dan nismo sve obišli. Stjuart je ruksak ispunio raznim arheološkim i istorijskim prospektima, a Amber i ja smo obilazile galerije, trgove, strme i čudne ulice, pravljene bez plana, cilja, stila i smisla. Kamenite i uske. I što je gore, nemaju nazive.
U jednoj ulici se, gotovo, nismo mogli mimoići sa prolaznicima. Prošli smo i pošli ka pijacama. Na staroj gradskoj, šarenilo robe i svega što se na svim pijacama sveta iznosi pred kupce, jednobojna crna odora, mahom starijih žena koje su i po nesnosnoj vrućini stajale mirno, bez znoja, prekrivene od glave do pete, crnom, pamučnom tkaninom, i sa tradicionalnim maramama, koje se još iz prošlih vekova nazivaju „ubradače“.
Gledam ponudu i cene voća, povrća i mlečnih proizvoda. Pola ponude je skuplje nego kod nas na Karara pijaci. Iznenađena preko, Slavice, našeg turističkog vodiča i prevodioca, pitam, zašto im je sve toliko skupo. Slavica upita, prasnu u smeh, kolebajući se da li da prevede odgovor.
Crnom maramom zabrađena prodavačica je mene gledajući u oči, rekla: „Nije ovo skupo, kćeri, no si se ti ili loše udala ili ti je ža’ šolde trošit’. Pa se, kao malo ljutnu i nastavi:
– Mi ne treba da budemo ka’ cijeli svijet. Cijeli svijet treba da bude ka’ mi. Kotor je ovo, gospo moja.
A onda, taj glas, boja, akcenat, način izgovora, sazvučje, melodika. Sve mi je odnekud bilo poznato i blisko.
Prepoznah glas svoje bake Anđelije, koja je izgledom, stasom i glasom bila kao i ova žena. Iz dubine mog zapretanog zapamćenja istrgnu se i izvi isti glas moje bake Anđelije iz Dobrote, s kojim sam pravila prve korake u Pertu.
– Vi ste Kotoranka, upitah je?
– Ne, ali nijesam ni daleko. Ja sam iz Dobrote.
O, Bože dragi. Gotovo se zaljuljah i posrnuh tu, na pijaci kraj luke, a nešto me žignu ispod levog porebarnog luka. Sa punom korpom kupljenog, baš na njenoj tezgi, udaljih se ka hotelu. Slavicu sam jedva ubedila da to sve ponese svojoj kući i deci.
U kasno popodne ušli smo u sumračicu neke konobe u Starom gradu. Kao da je neko vekove pokačio i ukusno rasporedio, po lučnim svodovima kamenih zidova. Samo su posluga, hrana i piće bili moderni. Sve ostalo, tradicionalno. Smestili su nas i ugostili, sa solidnom hranom, dobrim vinom, lepim manirima i osrednjim engleskim jezikom. Iz ugla do nas, prvo dopreše muški glasovi širokog tonskog spektra, neke čudne pesme. Malo instrumenata, poduprtih sa puno glasova. To su bili ‚‚Bokeljski mornari”, popularna, kotorska klapa.
Uz njegušku pršutu stiže i crmničko crno i escajg. Pozdravio nas je dežmekasti, postariji šef sale, u beloj košulji, crnim pantalonama i nekim širokim, svilenim pojasom oko pasa.
– Riba s gradele u marinadi od srdela, polimide i tune, a prilog je kuvano i pečeno povrće. Poslije kraćeg odmora i uz crmničko crno, i klapu Bokelja, brzo će te izgladnjeti. Pripremamo poparu, brodete i lešade, srdačno preporučujem i marinirane inćune, salatu od matara i hobotnice. U zdravlje, živjeli i uživajte…
Te noći zavrteo se neki čudni karusel, sreće, spokoja, mira u bučnoj konobi, u kojoj se nisu brojale ni čaše ni pesme ni minute. I davno bi svanulo, da pesma i noć ne potrajaše, a strme litice Lovćena iznad Grada, zoru ne sakriše i zadržaše.
Ne. Od vina nismo bili pijani. Bili smo od atmosfere i neke združene energije koja je razumu dala voljno, a budnosti i hedonističkim čulima raspusnu slobodu i na volju. I svaki novi dan je bio bolji od prethodnog.
(Lazar Kovačić, Gold Koust, Kvinslend, Australija, „Politika“)
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com