Novi film Mela Gibsona „Greben spasa“ (Hacksaw Ridge) snimljen je po istinitoj priči o hrabrom mladiću i posvećenom verniku Dezmondu T. Dosu, koji je u skladu sa svojim moralnim načelima odbio da nosi oružje, ali je odlikovan Ordenom časti za spasavanje života 75 vojnika tokom odlučujuće bitke na ostrvu Okinava u Drugom svetskom ratu.
Rođen 7. februara 19194. godine u državi Virdžinija, odrastao je sa ocem, majkom i starijim bratom. Otac mu je bio bivši pukovnik, okićen Ordenjem časti iz Prvog svetskog rata. Kao posvećeni vernik Hrišćanske adventističke crkve, Dezmond nije išao na vežbe ili treninge subotom koju adventisti smatraju svetim danom. Odbio je da nosi oružje jer je verovao da je ubijanje pogrešno. Čak nije hteo ni da jede meso. Međutim, on je naučio u svom djetinjstvu mnoge vredne lekcije koje su formirale njegovo mišljenje i učinile da u kritičnim trenucima rata reaguje na određen način.
Neposredno pre Drugog svetskog rata Dos je radio u brodogradilištu, kada je upoznao Doroti i među njima se razvila ljubav ali su odlučili da ne sklapaju brak dok se rat ne završi. Kada se dogodilo bombardovanje Perl Harbura 7.12.1941. shvatio je da mora da se prijavi u vojsku što je i učinio. Njegov pastor je otišao sa njim kako bi bio zaveden kao onaj ko ne nosi oružje. Međutim vojska tada nije imala tu šifru pa su mu predložili da se vodi pod šifrom „prigovor savesti“. Međutim on se nije složio jer je želeo služiti domovini ali bez oružja. Na kraju je pristao da ga zavedu pod ovom šifrom i dodeljen je sanitetskoj službi.
Prvog aprila 1942. pozvan je na vojničku obuku u Južnoj Karolini. Od samog početka vojnici su zbijali šale na njegov račun, rugajući se njegovim uverenjima. Iako je radio mnogo više da bi nadoknadio neradne sate subotom, ostali su ga maltretirali. Svake noći kada bi klekao da se pomoli vojnici su bacali svoje čizme na njega, ali on nije odustajao. Situacija se toliko pogoršala da je jedan vojnik rekao da jedva čeka da budu na borbenoj liniji i da ga tu ubije.
Vojska nije znala šta da radi sa čovekom koji neće da nosi oružje, ne radi subotom i ne jede meso. Čak su hteli i da ga otpuste iz vojske kao nepodobnog za vojnu službu što je on izričito odbio rečima da želi da služi svojoj domovini. Ostao je u vojsci na veliko nezadovoljstvo svojih saboraca.
U julu 1944. godine na ostrvu Guam, Dos je počeo da dokazuje svoju hrabrost i veru na svakom čoveku koji je bio ranjen, brinući se o njemu. U sledećoj bici na Filipinima, oktobra 1944. pokazao je svoju hrabrost spasavajuči vojnike na prvoj liniji borbe ne brinući se za sopstveni život. Neki od njegovih saboraca su ga posmatrali sa užasom u očima dok je pred japanskim snajperistom dolazio stalno iznova po ranjene vojnike. Ostali vojnici nisu ništa mogli da učine kako bi sprečili snajperistu da puca. Čudom snajperista nije opalio nijedan hitac. Godinama kasnije jedan misionar u Japanu pričao je ovu priču o Dezmondu Dosu pred okupljenim ljudima. Nakon završenog bogosluženja jedan od prisutnih japanaca mu je prišao i rekao da bi on mogao biti taj snajperista jer se seća identične situacije iz te bitke i da nikako nije mogao da pritisne okidač na snajperu.
Do 1945. godine ostali vojnici su već bili navikli na njegovo čitanje Biblije i molitvu, tako da nije bilo neobično kada su 29. aprila 1945. godine pred odlazak u tešku bitku pristali da se Dos moli za sve njih i pognuli glavu. Trebali su preći 4000 stopa visok greben na ostrvu Okinava, koji deli ovo ostrvo na dva dela, dok su ih sa druge strane čekali neprijateljski vojnici. Ova bitka završena je bez ijednog izgubljenog života i sa samo jednim površno ranjenim vojnikom. Kada je fotograf došao da snimi scenu zauzete teritorije iznenadio se što nemaju gubitaka u ljudstvu. Odgovor komandanta je bio: „Dos se molio“.
Dvadeset i prvog maja američka vojska je ponovo bila pod udarom neprijateljske vatre i Dos je ostao na području otvorene vatre kako bi pomogao ranjenicima. On i još tri vojnika su se sakrili u rupu kako bi sačekali mrak koji bi im pomogao da se izvuku. Međutim, granata je doletela u njihov zaklon i trojica vojnika su uspeli da se izvuku pre nego je eksplodirala. Dos to nije uspeo već je granata eksplodirala kraj njegove noge. Čudom nije mu raznela nogu već ga je samo ranila. Tako ranjen odlučio je da ne poziva pomoć već da sačeka dan i pomoć koja će doći.
Kada je došla pomoć i stavila ga na nosila ugledao je drugog ranjenog vojnika, skotrljao se sa nosila i zatražio da stave drugog ranjenika na njih dok je on zagrlio drugog vojnika koji je takođe bio ranjen i tako su jedan drugom pomagali da dođu do baze. Međutim neprijatelj nije mirovao i metak je završio u Dosovoj ruci kojom je bio obgrlio ratnog druga čime ga je spasio od sigurne smrti.
Na putu do bolnice otkrio je da mu je nestala Biblija koju je dobio od svoje supruge Doroti. Poslao je poruku vojnicima u njegovoj diviziji da je potraže što su oni i učinili. Nisu se smirili dok nisu pronašli Dosovu Bibliju.
Narednih pet godina Dos je proveo u bolnicama oporavljajući se od rana koje je zadobio. Pored toga, kao posledicu tuberkuloze izgubio je jedno plućno krilo. Radi telesne onesposobljenosti nije mogao da pronađe solidan posao kojim bi se bavio i posvetio se religiji, naročito radu sa mladima u crkvenim projektima u Džordžiji i Alabami.
U oktobru 1945. godine Dezmond Dos je pozvan u Belu kuću kako bi primio Orden časti od tadašnjeg predsednika Harija Trumana za njegovu hrabru službu. Kako mediji izveštavaju, kada je američki predsednik Hari Truman Dosu predao Orden, rekao je: „Ponosim se tobom. Ovo si zaista zaslužio. Držim da je ovo veća čast od predsedničke titule.“
Dosova uzorna odanost Bogu i domovini naišla je na odobravanja cele nacije, prenosi portal Adventisti. Dosov kip postavljen je 2004. godine u Nacionalnom muzeju rodoljublja u Atlanti, tamo gde se nalaze kipovi ličnosti koje su takođe dobitnici Ordena časti kao što je dr Martin Luter King.
Preminuo je 23. marta 2006. godine.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com