Netko neupućen u istorijske lokalne prilike, ostaće šokiran kad u ulici Bahštrase u gradiću Ravensburgu u Nemačkoj na uglu bivše gostionice naiđe na skulpturu umetnika Petera Lenka. Skulptura prikazuje debelog sveštenika kako sedi na ramenima njegovog sluge, a ovaj sedi na ramenima žgoljavog dečaka i još ga šiba štapom. Reč je o skulpturi kojom se podseća na to da je u gradiću koji danas ima 50.000 stanovnika, u 19. veku postojala pijaca dece. Bila je to reč o deci iz alpskih krajeva kojom se na takvim mestima doslovno trgovalo kao praktično ropskom snagom, jer su bila ili siročad ili iz siromašnih porodica ili iz vanbračnih veza ili im je neko od predaka bio Rom ili su ih roditeljima oduzeli iz ko zna kog razloga.
Razloga u tim jezivim vremenima u isključivim i hermetički zatvorenim područjima Alpa bilo je nebrojeno. Brutalna epizoda iz istorije utoliko je gora zato što je bila reč o sistemu zbrinjavanja nezbrinute dece koji se sprovodio – zakonski, iza čega su stajale državne vlasti. Najčešće su ih preuzimali vlasnici seoskih domaćinstava, mada je bilo slučajeva da su deca morala da rade i u industriji, čak i rudnicima. Deca su bila prisiljena da rade bez plate, hranili su ih slabo, njihovi vlasnici gadno su ih tukli, umirala su od neuhranjenosti i bolesti, a neretko su bila i seksualno zlostavljana. Takva praksa pojavila se od otprilike 1800. godine, sprovodila se u alpskim područjima Nemačke i Austrije, ali je najgore posledice ostavila u Švajcarskoj.
Poslednji slučajevi dece-robova u Švajcarskoj zabeleženi su čak 80-ih godina. Brojke dece koja su tokom skoro dva veka prošla kroz pakao ropstva usred savremene Evrope apsolutno nikada neće biti poznate. Ali već i fragmentirani podaci naprosto su užasavajući. Prema podacima Marka Leuenbergera, istoričara iz Berna, uoči Prvog svetskog rata čak 10 posto dece u tom švajcarskom kantonu bilo je prisiljeno na takav ropski rad do punoletstva. Ukoliko bi punoletstvo deca i doživela, prenosi Express.
A ako bi sve to i preživela, ostajala su neobrazovana, užasno traumatizovana, bez apsolutno ikakve imovine, uništenog zdravlja. Procenjuje se da je uoči Prvog svetskog rata u jednom trenutku na području cele Švajcarske od 1,17 miliona dece na takav način ropski bilo iznajmljeno njih čak četiri posto ili 47.000.. O tom delu svoje istorije, do te mere donedavne da zapravo seže skoro do samog kraja 20. veka, Švajcarska je uveliko ćutala sve do 2005. Tada je švajcarsko ministarstvo pravosuđa zatražilo i dobilo izveštaj stručnjaka o zbrinjavanju dece iz tog doba. To je bio i prvi put da se o toj deci govorilo kao o „žrtvama“ i tek tada je nekom palo na pamet da se prihvati revizije dotadašnje prakse zbrinjavanja djece u udomiteljskim porodicama, još uvek suspektnom pojavom u zabačenijim krajevima Alpa.
Tek tada se po prvi put spominjalo da je čak i danas praksa udomljavanja dece i korišćenja kao radne snage zakonski neregulisano. Odnosno, od 15.000 dece koja su danas udomljena, niko ne može da tvrdi da je od njih ijedno zakonom potpuno zaštićeno. A tek o tome koliko je danas odraslih koji su kao deca preživela moderno ropstvo i koji i danas trpe teške emocionalne, psihičke i druge zdravstvene posledice, apsolutno se može samo nagađati. Pre dve godine u Švajcarskoj je pokrenuta akcija „Wiedergutmachungsinitiative“, u sklopu koje će se osnovati fond vredan pola milijarde švajcarskih franaka, kako bi se iz njega odraslim žrtvama dečjeg ropstva isplaćivalo između 20 i 25 hiljada franaka odštete.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com