Početkom šezdesetih dvojica 17-godišnjaka odlučili su se na neobičan eksperiment. Brus Mekalister pomogao je svom prijatelju Rendiju Gardneru da ostane budan celih 11 dana i 25 minuta, čime je oborio dotadašnji Ginisov rekord u nespavanju.
Do tada je svetski rekord držao di-džej iz Honolulua koji se srušio u nesvest nakon 260 sati, nešto manje od 11 dana.
En la década de los años 60 Randy Gardner y Bruce McAllister se embarcaron en un experimento del sueño que estudio los efectos de la falta de sueño en las habilidades cognitivas . Detalles:https://t.co/hMgdKLiCtF#SomosCiencia#MedicinaySaludPública pic.twitter.com/KM4Hrdrvpw
— Revista MSP (@RevistaMSP) January 22, 2018
Ideja je potekla od razmišljanja za školski projekat, rekao je Mekalister za Bi-Bi-Bi.
– Prva ideja je bila da istražimo uticaj nespavanja na paranormalne sposobnosti. Shvatili smo da ne postoji način na koji bismo to postigli, pa smo odlučili da istražimo uticaj uskraćivanja sna na kognitivne sposobnosti, veštinu igranja košarke ili šta god bi nam palo na pamet – kazao je.
Ko će biti budan sve vreme, odlučivao je novčić. Ali, vrlo brzo su shvatili koliko su se naivno upustili u avanturu. Obojica su bili budni, jedan zbog ekperimenta, drugi da bi ga nadgledao. Nakon tri noći nespavanja, shvatili su da im je potreban još neko. Uključio se njihov prijatelj Džio Marsijano, a ubrzo i Vilijam Dement sa Univerziteta Stanford, tada prvi, praktično jedini čovek na planeti koji je istraživao san. Njega su pozvali su Gardnerovi roditelji, zabrinuti da bi njihov sinu moglo da se dogodi nešto loše.
Da bi ostao budan, Gardner je pio mnogo koka-kole zbog kofeina u njoj i činilo se da odlično podnosi nespavanje. Nakon nekog vremena počeli su da mu se menjaju čula mirisa i ukusa, žalio se na smrad, ali je sve bolje igrao košarku. Košarka i bilo kakav sport na koji su ga prijatelji terali uglavnom noću, bili su način da ga održe budnim.
Mediji su bili ludi za njihovim eksperimentom, a priča je ušla i među najpraćenije u SAD rame uz rame sa ubistva Kenedija i dolaskom „Bitlsa“ u SAD.
Nakon 264 sati nespavanja eksperiment je bio završen, a Gardner je završio u mornaričkoj bolnici gde su mu, prvo i dalje budnom, a potom u snu, lekari izmerili aktivnost mozga. Nakon 11 dana nespavanja, spavao je 14 sati, a potom nakon kratke pauze, još nekoliko. Nekoliko dana kasnije vratio se u školu, a lekari su analizirajući rezultate tek tada otkrili nešto neverovatno. Iako je sve vreme bio budan, delovi njegovog mozga su zapravo spavali. Bili su budni samo oni delovi koji su mu bili nužni.
Iako je bio izložen opasnom eksperimentu od kojeg je moguće čak i umreti, Gardner nije imao ozbiljnih posledice, osim povremen nesanice narednih godina.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com