Nova hit-serija Černobilj pokušala je da kroz pet epizoda objasni šta se zapravo dogodilo te davne 1986. godine u Ukrajini.
Za veoma kratko vreme stekla je veoma veliku popularnost, pogotovo s obzirom na to da ima samo pet epizoda. Međutim, Biznis insajder je otkrio 12 stvari koje je HBO promenio u odnosu na ono što se zaista dogodilo.
Donald Sumpter, glumac koji je u „Igri prestola“ glumio Meštara Luvina, u „Černobilju“ glumi starijeg boljševika Žarkova. Ipak, ispostavilo se da je taj lik zapravo izmišljen. Takođe, njegov govor u kojem poziva službenike da ne izazivaju uzbunu zbog nesreće je izmišljen.
Černobilj je do sada najveća nuklearna nesreća, ali prema Janu Haverkampu, stručnjaku za nuklearnu energiju u Grinpisu, poređenje Černobilja i Hirošime koju je Legasov u seriji napravio baš i nema smisla.
On je rekao: „Vatra koju gledamo sopstvenim očima zrači gotovo dvostruko više od onog zračenja uzrokovanog bombom u Hirošimi.“
Bomba koja je pogodila Hirošimu bila je toliko razorna zbog broja ljudi koji su direktno bili izloženi zračenju. U Černobilju, s druge strane, radioaktivni materijal ulazi u atmosferu i raspršuje se pa su njegovi učinci na zdravlje manje direktni, ali dugoročniji.
U drugoj epizodi helikopter se sruši prilikom leta preko otvorenog reaktora. Pad helikoptera se stvarno dogodio, ali u priči je on hronološki drugačije prikazan. Sudar se zapravo dogodio u oktobru te godine, mesecima nakon što je završena borba s požarom.
Od fiktivnih likova u emisiji najistaknutija je Ulana Komik, naučnica iz beloruskog Instituta za nuklearnu energiju. Ona putuje u Černobilj nepozvana, ispituje nadzornike postrojenja u njihovim bolničkim sobama te se uskoro čak nađe u prisustvu glavnog sekretara Gorbačova.
Ta priča se čini nerealnom za jednu osobu, a to je zato što je njen lik izmišljen kao složeni karakter koji predstavlja mnoge naučnike koji su bili povezani s pričom. Ipak, njen pol je definitivno realan jer je SSSR imao impresivan rekord u obuci žena za STEM istraživanja.
U drugoj epizodi ova naučnica upozorava savet da bi moglo da dođe do druge eksplozije koja bi mogla da izbaci još više radioaktivnog materijala iz jezgra silom i do četiri megatone. Prema spomenutom stručnjaku Haverkampu, ta procena je verovatno preterivanje, a ostatak njenog opisa takođe ne „pije vodu“. Da se zaista dogodila druga eksplozija, bilo bi prilično teško predvideti posledice.
U pokušaju sprečavanja eksplozija pare na koju je naučnica upozorila, tri patriotska dobrovoljca zarone u radioaktivnu vodu kako bi otvorili ventile skladišta. Ovde su tvorci serije dali malo više mašti na volju.
Prema rečima jednog od ronilaca, Alekseja Ananenka, nisu svi volontirali na tom zadatku. Ananenko je bio inženjer u pogonu koji je jednostavno bio na dužnosti tog dana kada ga je njegov nadređeni uključio u misiju. Rečeno mu je da može da odbije zadatak, ali on je bio jedina osoba u smeni koja je znala gde se nalaze ventili, ostavljajući mu jedan izbor – da se pridruži timu ronilaca.
U jednom od komičnijih trenutaka serije rudari kopaju tunel ispod trećeg bloka i skinu se goli zbog vrućine. Moguće je da je to stvarno učinilo nekoliko rudara, ali čak i sam kreator emisije Krejg magazin kaže da postoji nekoliko različitih tvrdnji o tome koliko su odeće zapravo skinuli.
Jedan od izvora koje je Mazin koristio za stvaranje priče bio je „Ponoć u Černobilju“, knjiga utemeljena na stvarnim pričama o nesreći koju je sastavio novinar Adam Higinbotam. U intervjuu za Inverse, on je otkrio da je serija preuveličala odgovor sovjetske vlade.
Njegova knjiga opisuje da je istraga o Černobilju započela gotovo odmah, i to na nekoliko frontova. U roku od 36 sati od eksplozije stručnjaci za reaktore otputovali su u Černobilj iz Moskve te su mogli odmah da identifikuju najverovatniji uzrok nesreće.
Prijateljstvo koje se razvija između Borisa Ščerbine, predsednika černobiljske komisije, i Valerija Legasova, glavnog naučnog istraživača je izmišljeno. Scene dvojca pokazuju kako se njihov odnos razvija, ali nema dokaza da se bilo koja od tih scena zapravo dogodila.
Legasov takođe nije bilo baš mučenička figura kako ga Džered Haris opisuje, podižući glas na Gorbačovu i otvoreno konfrontiranje sa šefom KGB-a.
Biznis insajder navodi i da suđenje nije bilo tako teatralno u završnici, kada je Legasov osudio svoju vladu u sudnici punoj ostalih zvaničnika.
Legasov je se dve godine nakon eksplozije ubio i ostavio oproštajno pismo u kojem nije pitao: „Koja je cena laži?“, što je prikazano u seriji, niti je razmatrao apstraktna pitanja o značenju istine.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com