Kao prvi čovek Gestapoa, „praški koljač“ Rajnhard Hajdrih važio je za najkrvožednijeg esesovca.
I pored čudovišta poput Himlera, Ajhmana, Geringa i Gebelsa, neko drugi je važio za najopasnijeg Hitlerovog čoveka. To je bio Rajnhard Hajdrih, istinska siva eminencija nacističkog režima, „zli genije“ za kog se spekulisalo da je sposoban da svrgne i samog Firera.
Kad je kao prekaljeni esesovac i šef RSHA, a time i Gestapoa, u septembru 1941. godine postao protektor Češke i Moravske, očekivalo se da će „Plava zver“, kako su mu njegovi tepali, u anektiranom području brzinski ugušiti bilo kakav oblik otpora.
I zaista, nije dugo trebalo da ustanovi potpunu strahovladu, zaboravljajući, doduše, da gde ima straha ima i hrabrosti i to veće što je veći strah. Zato su mu, upravo kad je bio uveren da mu više niko ništa ne može, ravno u lice bacili bombu, a ona je simbolički odjeknula čitavim Rajhom, koji je tada, pre Staljingrada, na bojnom polju stajao bolje nego ikad pre, prenosi Sputnjik.
Taj napad na „Zver“ 27. maja 1942. godine u Pragu istorija poznaje pod kodnim imenom „Operacija Antropoid“, bio je gotovo zaboravljen, sve dok ga nije detaljno rekonstruisao francuski pisac Loran Bine u sjajnom prvencu „HHhH“.
„Otac mi je o praškom atentatu pričao kad sam bio dečak, a onda sam, kad sam služio vojsku u Bratislavi, opet načuo nešto i počeo da istražujem. Što sam više kopao po istoriji, to mi je jasnije bilo da ta epizoda zaslužuje čitavu knjigu, pogotovo jer je u Francuskoj i zapadnoj Evropi prilično nepoznata“, objašnjava autor motivaciju za pisanje dela koje mu je uzelo deset godina života, ali i donelo hrpu nagrada i laskanja njegovih omiljenih pisaca, poput legendarnog Breta Istona Elisa, koji je „HHhH“ ocenio kao jedan od najboljih istorijskih romana koje je pročitao.
„Operaciju Antropoid“ inicirao je predsednik čehoslovačke Vlade u egzilu Edvard Beneš, koji je iz svog tadašnjeg londonskog utočišta očajan posmatrao kako Hajdrih ilegalne pokrete otpora ruši jedan za drugim. Bilo je potrebno reagovati brzo i spolja, upravo iz Engleske.
„Osim što je hteo da stimuliše ugroženi čehoslovački patriotizam, Beneš je tražio način da što pre impresionira saveznike, kojima je trebalo pokazati da na Čehoslovačku itekako mogu računati. Bilo je to i dugoročno ulaganje, jer Englezi nisu hteli ni da čuju o poništavanju Minhenskog sporazuma, kojim su 1938. godine izdali Beneša i čehoslovačke Sudete, gde su Nemci činili većinu, doslovno poklonili Hitleru. Ćembrlen je tada izjavio kako veruje da je to zalog budućeg trajnog mira. Bolna ironija, nije li“, pita Bine, dodajući kako je u vreme kad se kuvao atentat na scenu stupio vidovitiji Čerčil, koji je navijao da se Hajdrih makne, jer se spekulisalo i da bi, pošto je mudriji od Hitlera, mogao napraviti uslove u kojima će Rajh opstati čak i ako izgubi rat.
Za „Antropoid“ su Englezi pružili logističku podršku, što je značilo i obuku izvršitelja, a Beneš je o tajnom planu izvestio i Staljina, da se ovaj ne bi uvredio. Očekivanja su bila ogromna. Hajdrih je bio izazovna meta. Visokopozicioniran, a njegovo ubistvo trebalo je da i nacistima i Saveznicima bude jasna poruka.
Osim što bi time bila narušena realna moć, ubistvo Rajnharda bi imalo i snažnu simboliku, jer ga je Hitler smatrao prototipom savršenog naciste, istovremeno krvoločnog i efikasnog, uz to, bio je još i plavokos i visok. Osećao je prema njemu oduvek poštovanje, čak i strahopoštovanje, zbog kojeg ga je rado držao što bliže. To što se Hajdrih hvalio da je „praški koljač“, Benešu je bila definitivna tačka na „i“.
„Rajnharda je zapravo njegova nadmenost stajala života. On je bio toliko uveren da je nedodirljiv, da se ’svojim‘ Pragom u mercedesovom kabrioletu često vozikao bez zaštite i dodatne pratnje, samo s korpulentnim vozačem Klajnom. Jednom se Šper prenerazio nad tom njegovom nesmotrenošću, na šta mu je Hajdrih pokroviteljski uputio pitanje: ’Zašto misliš da bi moji Česi pucali na mene?‘ Nacističkom ministru naoružanja nakon toga nije preostalo ništa drugo nego da ućuti, mada mu vožnja u otvorenom autu po Pragu nije bila nimalo ugodna“, kaže Bine.
Kad je meta odabrana, trebalo je odrediti i ko će na nju pucati. Među mladim učesnicima pokreta otpora kao atentatori su viđeni Jan Kubiš i Jozef Gabčik.
„Kad su Kubiša i Gabčika pitali jesu li zaista spremni na misiju koja će ih verovatno koštati života, kao što i jeste, obojica su rekla da im je to posao i da bi radije umrli, nego pali u ruke Gestapoa“, kaže Bine.
Padobranima je trebalo da se iskrcaju blizu Praga, ali odmah je krenulo naopako. Spustili su ih na pogrešno mesto, ali su uspeli nekako da se izvuku iz problema. Mesecima su se skrivali u Pragu i okolini, seleći iz kuće u kuću, a svi njihovi jataci su reskirali živote.
Znali su koja mu je standardna ruta, ali iz dojava nije bilo moguće razabrati neki šablon, pa su Kubiš i Gabčik morali nasumice da izaberu datum. Da to bude taj 27. maj, podstakle su ih uznemirujuće vesti da Hajdrih, nakon što je slomio Prag, odlazi zauvek iz Čehoslovačke i prelazi u Francusku, da tamo uvodi svoj dobro poznati „red“.
Hajdrihov automobil je kasnio, a kad se pojavio krenula je serija pehova.
„Gabčik je izašao pred automobil s mantilom prebačenim preko ruke, a ispod njega je krio mašinku. Pretvarao se da će preći ulicu, a onda se zaustavio, izvukao svoje automatsko oružje, podigao ga prema Hajdrihu, nanišanio, pucao i — ništa“, prepričava Bine.
Tada se u akciju uključio Kubiš koji je prišao otpozadi, iz torbe izvadio bombu i bacio je, ali svi su preživeli. Barem neko vreme. Nakon što je, naizgled netaknut, Hajdrih krenuo na napadača, pao je pod ozledama.
Činilo se da će se izvući nakon operacije, ali je četvrtog juna umro od infekcije zbog ranjavanja. Hrabri momci, koji su se spremili da ubiju, ali ne i da prežive, uspeli su da pobegnu s mesta događaja.
A onda je sumanuta nacistička horda reagovala. Hitler je poludeo, piše Bine, čim je čuo da se Hajdrih redovno i nadobudno Pragom vozio u svom kabrioletu. Onda je ponudio nagradu.
10. juna 1942. godine Gabčik i Kubiš su dočekani u kripti pravoslavne Crkve Svetog Karla Boromejskog, danas Svetog Ćirila i Metodija, u kojoj su se već danima skrivali s ostalim padobrancima, pripadnicima Pokreta. Tražili su način kako da oni, najtraženiji ljudi u Rajhu pobegnu, i to iz tog masivnog zdanja u podnožju Reslove ulice, koja se s Karlovog trga spušta do reke. Bili su u samom srcu Praga.
Zahvaljujući izdajniku, nacisti su ih otkrili, ali Gabčik i Kubiš su tada esesovcima priredili neverovatan obrt i krajnje neprijatno iznenađenje.
„Naviknuti, valjda, da se svi skamene kad namirišu njihove kožne mantile, u crkvu su upali misleći da će biti lako. Ono što im je sledilo bio je pravi „Alamo“. Trebalo im je tri sata da svladaju Kubiša i još dvojicu koji su se skrivali u galeriji iznad crkvene lađe. S uvek optimističnim Gabčikom bilo je još nezgodnije. Osam sati i 800 esesovaca na njih sedmoricu u kripti. Svi su se, kad je bilo jasno da više ne mogu pružati otpor, sami ubili. Sve radije nego da padnu u ruke Gestapa“, zaključuje Bine.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com