Putnički brod koji je 14. aprila 1912. godine nakon sudara sa ledenim bregom potonuo u Atlantskom okeanu, bio je i ostao najveća pomorska katastrofa do danas. Nakon otkrića olupine Titanika, počelo je novo istraživanje o katastrofi koje je dalo uvid u više detalja događaja u noći potonuća. Jedno od njih posvetilo se istraživanju sudbine čamaca za spašavanje koji su ljudima na Titaniku bili jedina nada. Fotografije koje su nedavno objavljene, godinama su držane daleko od javnosti, zbog njihove „delikatnosti“ i iz poštovanja prema žrtvama.
Čamac „Collapsible A“ bio je poslednji čamac koji je napustio Titanik, a on ustvari nije ni spušten sa broda već je u atmosferi panike i haosa samo bačen nakon što je brod počeo vertikalno da tone. Velik broj ljudi očajnički je pokušavao da se ukrca na njega – a samo njih troje u tome su uspeli. Na njihovu nesreću, ispostaviće se. Taj drveni čamac za spašavanje uočen je tek 15. aprila 1912., udaljen oko 200 milja od mesta gde je Titanik potonuo. Pronašao ga je brod RMS Oceanic, a prizor na koji su naišli šokirao je mornare, piše Daily Mail. Na brodu su se nalazila poluraspadnuta trupla dvojice vatrogasaca iz Titanikove stanice i telo putnika iz Prve klase – Tomasona Bitija (37) i Edvarda Lindela, putnika iz trećeg razreda. On je bio obučen u svečani smoking, a na dnu čamca posada je pronašla prsten sa ugraviranim „Edvard to Gerda“, jedini ostatak bračnog para čiji su životi izgubljeni na okeanu. Neobične fotografije tog čamca naći će se na aukciji zajedno sa jezivim ručno pisanim izveštajem o tome kako su tela bila toliko raspadnuta, da je ruka sa jednog otpala tokom dizanja.
Dobro očuvano pismo napisao je putnik na RMS Oceanicu, koji je zajedno sa drugim putnicima posmatrao ceo prizor sa palube koristeći se dalekozorima.
Edvard i Gerda Lindel
Ova ljubavna tragedija u svakom slučaju može da zaseni onu Džeka i Rouz, a osim toga je i stvarna. Edvard je radio u fabrici cipela kao fizički radnik, ali „trbuhom za kruhom“ odlučio je da isproba svoju sreću u SAD-u, gde je krenuo sa svojom suprugom Gerdom.
Te kobne večeri bili su na palubi sa parom Šveđana koje su upoznali, a kako se brod okrenuo dok je tonuo, paluba je prema moru bila okrenuta pod pravom ivicom, pa su se svi držali za ruke dok su jurili prema ledenom moru, u smeru čamca za spašavanje koje su videli. Dok je Gerda odmah potonula, Edvard je uspio da se popne na čamac za spašavanje sa prijateljem. Duboko potresen i prehlađen umro je nakon pola sata. Nakon što je prsten otkriven, dali su ga Gerdinoj porodici.
Tomason Biti bežao od zime – a ubila ga hladnoća
Taj bogati neženja iz rodne Kanade preselio se u Francusku zbog ljubavi prema Evropi i njenoj blagoj klimi. Želeo je da ostane u Francuskoj što duže, ali njegov saputnik se razboleo, pa je u zadnji trenutak rezervisao svoju kartu za Titanik. Svoj povratak najavio je majci otkrivajući da se vraća sa „nepotopivim brodom“ i platio je puno za kabinu u prvoj klasi. Nakon što je Titanik udario u ledenu santu, on se među prvima našao u ledenoj vodi. Uz temperaturu vode od 2,2 stepena, prosečno vreme preživljavanja odrasle osobe u tim uslovima iznosi tek 15 minuta. Činilo se da ga je poslužila sreća jer je uspeo da se popne na „Collapsible A“ očekujući da će tu biti siguran. Ni on, niti drugi na njemu nisu uspeli da dočekaju spasilački brod, već je umro od hladnoće od koje je bežao.
Proročanstvo katastrofe
Prvi brod koji je Titaniku priskočio u pomoć, RMS “Carpathia”, u tom se trenutku nalazio 48 milja (oko 89 kilometara) od unesrećenog broda. Carpathia je uspela da stigne do Titanika nešto iza 4 ujutro, oko četiri i po sata nakon što je Titanik naleteo na santu leda (23:40) i nešto više od sat i po nakon što je potonuo (02:20). Trebalo je više od sat vremena da prvi čamci za spašavanje budu sa Titanika spušteni u more, a brod je ostao na površini 160 minuta uprkos predviđanjima svog konstruktora koji je, videvši štetu na trupu, predvideo potonuće u roku od 90 minuta. Katastrofu Titanika četrnaest godina ranije predvideo je Morgan Robertson u svom romanu Futility, or the Wreck of Titan. Roman donosi priču o britanskom putničkom brodu Titan, koji, budući da je bio na glasu kao nepotopiv, nije imao dovoljno čamaca za spašavanje. Na putu prema Njujorku jedne aprilske večeri udario je u santu leda i potonuo u severnom Atlantiku. Iako je nakon katastrofe pravog Titanika ponovo objavio roman, sa malim izmjenama, sličnosti su ostale zapanjujuće. Novi brod imao je 66.000 tona istisnine; Robertsonov je imao 70.000 tona istisnine. Stvarni je bio dugačak 882.5 stopa; fiktivni 800 stopa. Oba su imala 3 elise i brzinu od 24-25 čvorova. Oba su mogla da prime oko 3.000 ljudi i oba su imala čamce za spašavanje tek za jedan deo putnika. Oba su bila nazivana i ‘nepotopivima’, prenosi Express.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com