Supe i čorbe su među prvim produktima kulinarskog umeća najranijeg doba čovečanstva. Uz pomoć do usijanja užarenog kamena ubačenog u glinu ili kamenjem obložene jame s vodom, kuvale su se čorbe od korenja, gomolja, semenki, trava, ribe i mesa. Glineni lonac na vatru su prvi postavili Egipćani oko 8000 godina pre naše ere. Retke i guste kaše od ječma i mahunarki i „spartanska crna čorba“ najpoznatije su čorbe antičkog doba. Grčka, a zatim i rimska kuhinja obilno se koristila biberom, kimom, koprom, metvicom i drugim začinima pri spravljanju čorbi.
U srednjem veku se čorbom nazivalo sve što se kuvalo u kotliću nad otvorenim ognjištem. Komad mesa kuvan je u vodi s povrćem, a jeo se s hlebom. U čorbu se, umesto vode, često dodavalo vino ili sirće, ili se pak u lonac dodavao hleb umočen u vino ili sirće. Srednji vek je ujedno i ishodište visokog kulinarskog umeća.
Mnoga jela koja se danas smatraju nacionalnim specijalitetima poznatih evropskih kuhinja potiču iz čuvenih srednjovekovnih manastirskih kuhinja. Manastirski kuvari rado su upotrebljavali dodatke jakih boja, poput šafrana za žutu boju, spanaća i blitve za zelenu, cveta ljubičice i različka za plavu, maline i kupine za crvenu, te bademovog mleka za belu boju. Neodoljiva želja za biberom i uopšte srednjovekovna opsednutost začinima karakterisala je čorbe tog doba. Sredinom 13. veka počele su da se pripremaju čorbe od mesa, živine, ribe i divljači, koje su redovno bile jako začinjene, a najstarija francuska kuvarica, nastala oko 1300. godine, donosi i opis „jake cimetove čorbe“. Krajem srednjeg veka jasno se razlikuju bistre supe, guste čorbe s mesom i guste čorbe bez mesa.
Čorbe kakve danas poznajemo nastale su u 17. veku. Tada su iz Novog sveta već stigli kukuruz, krompir i paradajz, a snažnije se razvija i uzgoj špargli, artičoka, karfiola i graška. Novi vek postepeno uvodi i sled od tri obroka, i to – jelo za podsticanje apetita (čorba, predjelo), glavno jelo (meso s prilozima) i naposletku pikantna jela i poslastice. Ukus čorbi više nije umanjen preteranim dodavanjem začina, što odgovara i današnjem poimanju čorbe ili supe, koja treba da ima tipičan ukus.
U 19. veku i početkom 20. veka tehnološki pronalasci Justusa fon Libiga, Sebastijana Knajpa, Julijusa Magija i Karla Knora omogućili su industrijsku proizvodnju sušenog povrća i mesnog ekstrakta, čime je konsumiranje supa „iz kesice“ postalo mnogima dostupnije.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com