Usred proleća, kada sunčevi zraci ugreju tle i više nema opasnosti od hladnih dana, iz skrovišta u kojima su prespavale zimu izmile belouške. Širom kontinentalnog dela Evrope, u delovima Velike Britanije i na severozapadu Afrike mogu se sresti primerci ove neotrovne zmije, prepoznatljive po vitkom telu s uzdužnim prugama i žućkasto-belim prstenom iza glave, koji podseća na ogrlicu. Telo belouške je maslinastozeleno, smeđe ili sivkasto, sa svetlijim donjim delom, mada postoje i potpuno crne i bele zmije.
Ova zmija najčešće se može sresti u blizini vode. Živi u vlažnim ravnicama, na močvarnom zemljištu, ali i na planinama visokim do 2.000 metara. Odličan je plivač i ronilac, a pod vodom može da izdrži i pola sata. Veći deo hrane pronalazi u vodi i oko nje. Najviše voli žabe, ali neće propustiti priliku da ulovi i koju ribu, mladunče ptice ili sitnog sisara. Plen zgrabi iznenada jurnuvši na njega, a zatim ga guta dok je još živ.
Po izlasku na prolećno sunce, belouške se dugo sunčaju ne bi li im se podigla telesna temperatura, a zatim mužjaci i ženke prionu na stvaranje potomstva.
Odrasle belouške dugačke su oko 120 centimetara. Mužjaci se presvlače dvaput godišnje, a ženke jednom, i to neposredno pre nego što snesu jaja. Pošto nije otrovna, belouška lako nastrada kada je pronađu grabljivci, kao što su jazavci, lisice, domaće mačke ili veće ptice. Zbog toga je razvila nekoliko načina da se odbrani od napadača – iz analnih žlezda luči smrdljivu tečnost kojom rasteruje nepoželjne posetioce, a često joj je jedini izlaz da se pretvara da je mrtva sve dok opasnost ne prođe. U nekim slučajevima belouška će odglumiti i napad na uljeza, jurnuvši na njega otvorenih usta, kako bi ga naterala da se povuče. Jedna od najboljih glumica u životinjskom carstvu ujeda retko, ali pošto nije otrovna, njen ujed nije opasan. Ako preživi sve napade neprijatelja i ljudi, koji je često ubijaju, mešajući je s otrovnom šarkom, belouška može da doživi 15 godina.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com