Kristofer Najt imao je samo 20 godina kada je otišao na vožnju koja će mu obeležiti ostatak života. Ovaj povučeni mladić vozio se severoistokom SAD-a sve dok nije ostao bez benzina. Kada je automobil stao, zaputio se u šumu. Iz šume je izašao 27 godina kasnije.
Britanski Gardijan odlučio je da se pozabavi sa ovom neverovatnom pričom i da odgovore na neka ključna pitanja. Kako je preživeo? Šta je jeo? Gde je spavao? Šta je radio? Međutim, na ono ključno pitanje odgovor nisu dobili. Zašto je Najt odlučio više od četvrt veka da provede u šumi? Na to pitanje odgovor nema ni on. Ljudi beže u divljinu iz tri razloga – zbog mržnje prema današnjem svetu, zbog ljubavi prema prirodi, a neki beže iz verskih razloga. Najt ne spada ni u jednu kategoriju.
Njegova agonija je počela kada je ugrađivao alarme u predgrađu Bostona. Iz nepoznatih razloga odlučio je da preda otkaz. Zapravo, otkaz nije ni dao, samo je otišao. Čak nije ni alat vratio. Podigao je poslednju platu, seo u automobil i krenuo u nepoznato. Najt baš nikome nije rekao šta radi.
– Razlog je jednostavan. Nisam imao kome da kažem. Prijatelja nisam imao, a sa kolegama s posla nisam hteo da se družim.
Seo je za volan i vozio. Hranio se brzom hranom, spavao u jeftinim motelima i samo gledao život kako prolazi pokraj njega. Kada je stigao na Floridu, Najt se polukružno okrenuo i krenuo prema severu.
– Uživao sam. Još ranije sam shvatio da se najlepše osećam kad sam sam. Interakcija sa drugim ljudima me frustrirala, svaki sastanak bio mi je noćna mora.
Nakon nekoliko dana, Najt je došao u državu iz koje potiče – Majn. Mislio je da poseti svoju porodicu, ali se predomislio. Nije mu palo na pamet da se zadržava. Umesto toga izabrao je poljske puteve. Što veća zabit, za njega je to bilo bolje.
– Vozio sam malim putem. Onda bih skrenuo u još mani, pa s nje na makadam. I to je sve trajalo dok nisam ostao bez benzina. Nisam imao pojma gde se nalazim, nisam ni pomišljao da bi neka benzinska pumpa mogla da bude u blizini. Drugim rečima, nisam ni razmišljao o povratku.
Sa sobom je imao samo šator i ranac, nikakvu kartu ili kompas. Naravno, ta činjenica ga nije previše brinula, Kristofer je hrabro zakoračio u šumu i krenuo ravno u divljinu.
– Jedini cilj mi je bio da se izgubim. Ne pitajte zašto jer ne znam odgovor. Nisam razmišljao, nisam imao nikakvih planova. Samo sam otišao.
Beskrajne šume i brda za njega nisu predstavljali problem. Što je dublje ulazio, to mu je bilo bolje.
– Izgubio sam se, ali nije me bilo nimalo briga. Postavio bih jedan kamp, tamo ostao nedelju dana, pa nakon toga krenuo dalje. Sever, jug, nije važno. Samo sam hodao.
Najt je bio presrećan, ali jedna važna stvar mu je predstavljala veliki problem. To je bila hrana.
– Bio sam stalno gladan i nisam imao nikakvu ideju kako da se nahranim. Nisam imao nikakav pribor za lov, a u Majnu nema nikakva drveća s voćem. Tek sam povremeno naišao na neke bobice, ali retko.
Spas mu je stigao u obliku jednog asfaltiranog puta na koju je slučajno stigao. Tamo je pronašao mrtvu jarebicu koju je verovatno pregazio neki automobil.
– Samo sam navalio na nju. Ne, nisam je ispekao, pojeo sam je sirovu. Ne baš ukusan obrok.
Povremeno je nailazio na kuće s vrtovima iz kojih je krao sve što je moglo da se uzme.
– Znao sam da to nije ispravan način, ali u ovakvim situacijama ne razmišljaš. Stavite se u situaciju da ništa ne pojedete 10 dana. Svako, ali baš svako bi krao.
Nakon nekoliko nedelja prespavao je u jednoj kabini. Kaže, to mu je bio poslednji put.
– Najgora noć u 27 godina bega. Nisam ni oka sklopio, bio sam u smrtnom strahu da će me uhvatiti. Nakon toga sam obećao sam sebi da ću samo spavati napolju, u svom kampu. I po kiši, i po oluji i po velikoj hladnoći.
Međutim, nije sve bilo lepo. Najt je i dalje umirao od gladi. Njegova agonija je trajala sve dok nije pronašao kolibe usred šume koji su ljudi koristili kao letnjikovce. Bio je to najlepši mogući poklon za Najta. Odlučio je da krade i preživi.
– Petkom i subotom nikada nisam išao u krađu. Tada je tamo bilo najviše ljudi. Nisam im znao imena, ali sam bio upoznat sa svim njihovim navikama, uobičajenim dnevnim radnjama. Najviše sam voleo kada bi išli u šoping i napunili frižider pre odlaska u grad. To sam obožavao!
U međuvremenu, ljudi su shvatili da se nešto događa pa su odlučili da postavljaju alarme na vrata. Međutim, to Najta nije zabrinjavalo. Uostalom, njegov poslednji posao upravo je bio – postavljanje alarma. Znao je sve trikove, ništa mu nije predstavljalo problem. Zanimljivo, u tom lopovskom pohodu koji je trajao godinama Najt nije nimalo uživao.
– Svaki put kad bih ušao u nečiju kuću osećao sam stid. Znao sam da radim nešto pogrešno – govorio je Najt.
Nije umeo da opiše kako je izgledalo provesti toliko vremena u samoći. Kaže da se tišina ne može opisati rečima.
– Izgubio sam identitet. Nisam imao publiku, nisam imao kome da se dokazujem, niko nije mogao ništa da kaže o meni. Postao sam nevažan. Sve moje želje su nestale, ni za čim nisam težio, čeznuo. Čak nisam imao ni ime. Ako gledamo sa romantične strane, bio sam slobodan.
Policija je konačno stala na kraj Najtu nakon punih 27 godina. Uhvatili su ga kako krade hranu u letnom kampu kraj jezera i optužili za provalu i krađu. Njegovo hapšenje izazvalo je ogromnu pažnju, ispred zatvora su bili brojni obožavaoci, a čak 500 novinara podnelo je zahtjev za intervju. Čak je dobijao i bračne ponude.
Sve je odbio osim jednog novinara. Seo je s njim i za devet sati mu ispričao šta je radio poslednjih 27 godina, prenose mediji.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com