Posle dva sata čvrstog tempa, polako počinjem da proklinjem sve redom. I dan kada sam došao u Ameriku, i sve one koji tog dana nisu na poslu, i debele Amerikance… Psujem sve to u sebi i trudim se da na lice ipak stavim kakav-takav kez. Ne treba mi još jedna pritužba na moje (ne)smeškanje.
Nagrabusili smo danas lutkice, rekao sam na srpskom namignuvši crvenokosoj lepotici nebesko plavih očiju po kojima je i dobila neobično ime – Safir. Zaklonjeni u uglu šanka za koji znamo da nije na udaru kamera za obezbeđenje krišom nazdravljamo i ispijamo prvu jutarnju turu. Njoj sam napravio „šeri bombu” a sebi sam nasuo duplu dozu jeftinog „skoča”. Pogledom mi je dala znak da razume moje mrmljanje na njoj nerazumljivom jeziku.
Dupla smena zahteva i dupli viski. Raditi duplo znači doći na posao u deset izjutra a otići kući negde iza ponoći, tek pošto iz kafana izbacimo i poslednju pijanduru. A danas smo „kratki” za tri čoveka.
Dupli „skoč“ za početak duple smene (Foto Piksabej)
Američka omladina izgleda da se iskvarila poslednjih decenija. Često menjaju poslove, nalaze dlaku u jajetu svakom radnom mestu, još češće izostaju zbog mamurluka i provoda a izostanke pravdaju lažnim smrtnim slučajevima, kvarovima automobila, depresijama i bolestima što sebe, što kućnih ljubimaca (svi se razneže kad čuju da je kučence bolesno). I zato smo danas kratki, troje ih je nazvalo i reklo da ne dolazi.
Ali bar imamo jedno drugo. Obožavam da radim sa Safirom. Ona je mlada menadžerka a ja sam prilično iskusan šanker pa u ovakvim danima puno pomažemo jedno drugom. Što iz milošta, što iz zafrkancije, oslovljavamo se sa brate i sestro. Nekada i puka reč učini mnogo da se čovek oseti prijatnije i dobije motivaciju za rad. Safir je otišla da sprema restoran a ja sam nasuo još jednu i počeo da otvaram šank.
Misli mi na trenutak odlutaše u studentski dom petnaestak godina ranije. U studentskoj sobi na petom spratu atmosfera prilično učmala. Spremamo Međunarodno javno i nije nam ni do čega. Svako se teši na svoj način, a ja razmišljam o šanku i brodovima. Inspirisan legendarnim filmom „Koktel” maštam o tome da se otisnem u svet i dane provodim radeći na egzotičnom brodu žonglirajući čašama, flašama i konzervama.
Urlanje Meksikanaca iz kuhinje vratilo me je u stvarnost a dupli viski ispijen na prazan stomak ulio mi je i malu dozu entuzijazma i učinio jutro podnošljivijim. Začas će to proći, tešio sam sebe. Dvanaest sati k`o dvanaest minuta. A biće i dobra kinta.
Foto Piksabej
Jedan sam od retkih Srba u Medisonu i jedini koji se bavi ovim poslom. Nekima zanimljiv, nekima odbojan, lik koji se uporno retko kada smeška, stranac sa teškim naglaskom, čudnim pričama i izuzetno dobrom radnom etikom, zaljubljen u svoj posao. Čudna igra životnih okolnosti koje se već petnaest godina ponavljaju iz dana u dan.
Prvi gosti ulaze i sedaju za sto. Tipična porodica za koju sam pre dolaska u Ameriku mislio da postoji samo u lošim američkim filmovima. Svi zajedno, njih četvoro, teže nešto manje od tone. Ona mi se kezi dok prilazim njihovom stolu, on je zagnjuren u izbor sosova za pileća krilca i ne primećuje nikoga, dvoje tinejdžera zadubljeni su u svoje ajpodove.
Naručuju. On će dupli čizburger sa krompirićima ali sa dijetalnom koka kolom, ona se već i trudi da smrša, salatica sa niskokaloričnim (fet fri) prelivom, a za decu naravno pileća krilca pržena u fritezi sa „barbikju” sosom. Tokom celog ručka nalivaju se ogromnim količinama besplatnih dopuna koka kole i na kraju naručuju „čiz kejk” za dezert. Jedno parče, da podele. Naravno, tu su i obavezne kutije za poneti u koje trpaju nepojedene ostatke hrane. Zahvaljuju se, odlaze i ostavljaju mi prilično lepu napojnicu.
Za njima ulazi grupa od četiri „red neksa”, mišićavih momaka okaljenih teškim radom na farmama južnog Viskonsina, prostačkih manira, jeftinog ukusa i prilično sirovog ponašanja. Voze velike pik-apove i odličan su izvor informacija o lovu i ribolovu. Rečenice ne počinju sa „molim vas”, već sa „daj mi”, naručuju odvratno pivo „miler lajt” i pileća krilca u „bafalo” sosu. Ne pričaju puno, gledaju televizor ispred sebe, brzo skidaju meso sa pilećih kostiju, brišu ruke tonom salveta, prave nered ispred i pored sebe, na brzinu plaćaju i odlaze u žurbi. Od njih se niko nije obogatio.
Restoran se polako puni gostima, uglavnom užurbani likovi sa pauze za ručak, po neki notorni alkos, poput Robija, lika koji satima ispija duple visije sa koka kolom i zuri u ekran video igrica. Skoro će podne pa kreće i tempo i navala naroda. I energija se svuda oko mene diže, svi trče, svi skapavaju od posla.
Naroda mnogo, a svi bi sve i odmah. Svi bi odmah sve da dobiju a niko ne bi odmah da naruči. Izvode besne gliste, izvoljevaju moguće i nemoguće, žale se na sve i svašta, traže svaki mogući razlog ne bi li dobili bilo kakav popust.
A mi skapavamo. Prilično sam uvežban pa pravim koktele i točim pivo brzinom hobotnice sa šest ruku a riđu kosu plavooke lepotice samo vidim kako leti uzduž i popreko restorana.
Posle dva sata čvrstog tempa, polako počinjem da proklinjem sve redom. I dan kada sam došao u Ameriku, i sve one koji tog dana nisu na poslu, i debele Amerikance… psujem sve to u sebi i trudim se da na lice ipak stavim kakav takav kez. Ne treba mi još jedna pritužba na moje (ne)smeškanje.
U pauzi, kad se sve ipak malo stiša, krijemo se u ćošku i ispijamo još po jednu. Duplu! Na eks! Ručak smo nekako preživeli, ali večera…
I tu, oko pola četiri popodne, svakog dana dolazi Den, najodvratnija spodoba koju sam u životu upoznao i koju nažalost moram da gledam svakoga dana. Starac, u svojim sedamdesetim, osvedočeni je pedofil. Dolazi sam, ispija po šest konzerva odvratnog piva MGD, zadubi se u ajpod sa video igricama, plaća i uz ciničan smešak i posle par sati odlazi kući, sam, u svoj ostatak života u kome nema ama baš ničega.
Njegov odlazak, nagoveštaj je mnogo boljeg ostatka noći. Četvrtak je i počinju karaoke, dolaziće stalne mušterija, dobri zafrkanti uglavnom, da se opuste uz pivo, viski i pesmu.
Zalutaće i po neka mlada studentkinja, flertovaćemo, točiću im samo za njih izmišljene voćkaste koktele ako mi budu dale inspiraciju, možda uspem da izbunarim i po neki broj telefona ili prijateljstvo na fejsbuku. Ko zna.
Pesma, more alkohola, još pesme, još pića… sve do negde iza ponoći, sve dok ne ispratim Hozea, dobroćudnog raspevanog Meksikanca koji četvrtkom uveče, po pravilu, posle mnogo ispijene tekile i piva, poslednji izlazi iz kafane. Posle 14 sati trčanja, točenja i stajanja jedva da osećam stopala i noge. Ali bar je pala dobra kinta. Safir, sva umorna, sedi za šankom i pijucka pivo. Da završimo brojanje, i gotovi smo napokon.
– Hoćemo li na mali oporavak u „banju” danas brate Niko, pita me dok me gleda kako brojim novac.
– Obavezno sestro.
I za nepunih pola sata, eto nas u „banji”, klubu za gospodu udaljenom nepunih desetak minuta vožnje. Ispijamo pivo dok se ispred nas dve lepe plavuše izvijaju na šipci. Umorni i iscrpljeni, gledamo više kroz njih nego u njih. Posle nekoliko ispijenih tura, riđokosa se sprema da ide kući.
– Hoćemo li brate?
– Idi ti, ja ću ostati još malo. Video sam da Olivija radi večeras. Vidimo se sutra lepotice.
Desetak minuta kasnije, dok me Olivija vodi ka sobi za „lap dens”, razmišljam jedino o tome koliko li ću još dana i godina sve ovo morati da ponovim, iznova i iznova?
(Predrag Rudović, „Politika“)
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com