Prsten je oduvek bio jak simbol, označavao je autoritet, status, čast, pripadnost određenoj grupi, staležu, moć, sugerisao na večnu ljubav.
Njegov oblik, krug, simbolizuje večnost, neprekidno kretanje, jedinstvo, povezanost, zajedničku sudbinu, zbog čega ga par razmenjuje na venčanju.
Prstenu su pridavane magijske, isceliteljske moći, nosio se i kao talisman, zaštita od zlih sila. Priče i legende o prstenu su mnogobrojne, a zajednička nit koja povezuje sve njih je ta da prsten ocrtava ličnost i karakter onoga ko ga nosi i da, kao poseban dar, može vlasniku da pomogne da pobedi svoje strahove, sumnje i stekne najveću moć – moć vladanja samim sobom.
Prsten se prvi put pominje u Herodotovoj priči o pečatnom prstenu koji je Polikrat bacio u more da bi umilostivio bogove. Takođe je poznat i takozvani rimski prsten s ključem.
Prsten je oduvek znak autoriteta i privilegija staleža kojem se pripada. Upotreba vereničkog prstena i zlatnog venčanog prstena javlja se u kasnorimskom razdoblju.
Kao znak bračne zajednice, burma se održala do današnjih dana. Oblik antičkog prstena, tokom seoba naroda, preuzeli su i Germani kod kojih je prsten imao vrednost novca.
U srednjem veku kraljev prsten označava mističnu vezu između vladara i njegovog naroda. Tokom renesanse, prstenu se poklanja posebna pažnja. U zlatarskim radionicama Venecije, Firence, Pariza, prsten dobija raskošne i umetnički suptilne oblike, a materijal od kojeg je napravljen svedoči o bogatstvu svog vlasnika.
Verenički prsten je uvek bio simbol vernosti i ima veoma dugu tradiciju. Stari Egipćani su smatrali da je prsten simbol vezivanja i neraskidivosti braka i darivali su ga kao znak vernosti i ljubavi.
Zapadna kultura je vereničko prstenje posmatrala isto tako uz neke male izmene. Na primer, uvreženo je bilo da se verenički prsten nosi na levoj ruci, a posle venčanja da se prebacuje na desnu.
Prvo vereničko prstenje sa dijamantima potiče još iz 15. veka. Ovu tradiciju je započeo 1477. nadvojvoda Maksimilijan Austrijski, kada je dijamantski prsten poklonio Mariji Burgendlanskoj, svojoj budućoj supruzi. Dijamant je simbolisao večnu ljubav, a zbog svoje trajnosti, dijamant kao obavezan deo vereničkog prstena se zadržao u nekim zemljama, poput SAD i Kanade i obično se nosi na levoj ruci, dok se u Poljskoj, Ukrajini i Srbiji, na primer, nosi na desnoj.
Hrišćani su već u ranom hrišćanstvu uveli prstenje kao simbol braka. Darivanje vereničkog i venčanog prstenja se javilo odvojeno početkom 19. veka.
Puritanci su tokom 16. i 17. veka odbacivali ove simbole kao nepotrebne i devojke bi umesto vereničkog prstena dobijale naprstak. Koristile bi ga kako bi vredno šile sve do svoje udaje. Tada bi se odsekla kapica naprska i ostajao bi metalni obruč koji bi služio kao burma.
Udate Rimljanke su nosile verenički (ili venčani) prsten na srednjem prstu, jer se verovalo da od njega polazi jedan nerv (tzv. amoris) ili vena ljubavi i ide pravo do srca. Zbog toga, ona prima emociju onoga ko ga daje prema onome ko ga nosi.
Prsten simbolizuje krug, koji definitivno znači zauvek jer sam krug je beskonačna linija. Šta bi više poželeo jedan novovenčani par od ovog simbola koji utemeljuje njihova trenutna osećanja?
Prsten je jedan dugovečan simbol, jer čak i materijal od kojeg je napravljen simbolizuje večnost.
Ne, od zlata se ne pravi jer vi želite skupoceni prsten, već zbog toga što je zlato večan materijal. Ukoliko vam ona izjava „dok nas smrt ne rastavi“ bude aktuelna tokom čitavog života, vrlo verovatno je da možete biti čak i sahranjeni sa vašom burmom, koja će i nakon vašeg molekulskog postojanja na zemlji nastaviti da postoji.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com