Krstokljun ima nežnocrvenkastu boju, naročito pre svadbenih dana, i veoma se razlikuje od svoje okoline. Gnezdi se u crnogoričnim šumama. Retko se može naći toliko zanimljivosti u životu jedne ptice kao u životu krstokljuna.
Tamo gde hrane ima u izobilju, biće i krstokljuna, i to u bilo koje godišnje doba. Njihova gnezda mogu se naći čak i zimi. Zagonetka njihovog instinkta može se objasniti ishranom, koja utiče na nagon parenja, gnežđenja i ležanja na jajima. Krstokljun se hrani semenkama četinara, najčešće borovih i crnogoričnih šuma. U tim semenkama ima dosta vitamina E, koji podstiče leženje krstokljuna. Ove ptice često menjaju svoje prebivalište, a tamo gde im je trpeza obilnija – i duže se zadržavaju. Negde se ne pojavljuju i po nekoliko godina.
Otkud ovim pticama tako čudno ime – krstokljun? U tome je hrana opet imala glavnu reč. Oni svojim unakrsnim kljunom kao dletom izbacuju i jedu semenke. Kada im ponestane hrane, prinuđeni su da se sele u toplije južne krajeve.
Gnezda prave dva puta godišnje, a najčešće polažu od tri do pet jaja. Po izleganju, mladi su sivozeleni, a kasnije im se ukrste i kljunovi. Krstokljuni su mirne, ali i društvene ptice. Vole da žive u kolektivu, u većim ili manjim jatima; na taj način lakše odolevaju neprijatelju. To su ptice koje jako vole čistoću. Posle obilnog ručka, čiste se, jer im na vratu i kljunu ostaje dosta smolastih i eteričnih materija. Ipak, zahvaljujući tim materijama, njihovo telo postaje impregnirano i može se reći da je to ptica koja ne trune – ako naiđete na neki uginuli primerak, izgledaće kao da je balsamovan.
Krstokljuni lete u talasastoj liniji, ali zato su jako nespretni na tlu i retko silaze sa stabala. Prilikom penjanja pomažu se svojim kljunom. Odolevaju najjačoj zimi i hladnoći, pod uslovom da imaju dovoljno semenki za ishranu. Ove ptice se lako mogu uloviti i pripitomiti, ali treba ih čuvati kao retkost i ukras crnogoričnih šuma.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com