Prošlo je tri meseca otkako je Cisko Grasija prošao kroz najgoru noćnu moru jednog ronitelja. Bila je sredina aprila kada je ovaj profesor geologije, inače iskusni ronilac, skočio u tople vode kod Majorke na rutinske provere. Grasia provodi puno vremena pod vodom i uživa u istraživanju kompleksnog sisitema podvodnih uvala. „Majorka je lepša pod zemljom nego iznad nje“, ispričao je on za BBC. Pridružio mu se Giljermo Maskaro i hteli su da istraže Sa Piketu, pećinu sa brojnim komorama udaljenim oko kilometra od ulaza. Trebalo im je sat vremena da bi došli do tih komora. Grasija se bacio na prikupljanje uzoraka stena, a Maskaro je krenuo da istražuje obližnju komoru. Problemi su nastali tek kad su se uputili prema izlazu, a jedan sudbonosni susret pokrenuo je neočekivani lanac događaja.
Grasija i Maskaro su se sreli na jednom raskršću i podigli finu prašinu sa poda pećine. Zbog toga nisu mogli da vide gde se nalaze i kuda idu. Tada su otkrili i da je njihovo uže za vođenje puklo ili jednostavno palo u mulj na dnu pećine. „Uže ostavljamo kad ulazimo u pećinu i onda ga možemo slediti kad se vraćamo. Pretpostavljamo da su neke stene pale na uže, a mi smo izgubili sat vremena pokušavajući da napipamo gde se nalazi, ali bezuspešno“, priseća se on.
Već tada su bili u životnoj opasnosti zato što su potrošili vazduh iz boca kao i većinu vazduha za hitne situacije. Na svu sreću se Grasija setio da su neki ronioci pričali o džepovima vazduha u jednoj od obližnjih komora. Tamo su raspravljali o preostalim mogućnostima. Obojica su bili svesni da imaju vazduha za izlazak samo jedne osobe i odluka je pala da Giljermo ide. „Mršaviji je od mene i treba mu manje vazduha za disanje. Ja sam bio iskusniji u disanju pećinskog vazduha koji ima znatno više nivoa ugljenog dioksida. Nije hteo da me napusti, ali obojica smo bili svesni da nam je to jedina šansa“, priseća se Grasija. Isplanirali su njih dvojica rutu kojom bi Giljermo trebao da izroni iz pećine, ali ni to nije bilo potpuno sigurno. Grasija je to uporedio sa vožnjom kroz gustu maglu gde možete samo da naslute gde se nalaze ivice puta.
Jednom kad je Maskaro otišao, Grasija je skinuo većinu opreme i bacio se na istraživanje pećine gde se nalazio. Imao je nekih 12 metara do vrha i shvatio je da se na površini nalazi i pitka voda. U međuvremenu su mu se ispraznile dve svetiljke, a treća je bila pri kraju. Morao je da čeka spas u mraku. Ništa drugo mu nije preostalo. Prvih sedam ili osam sati imao je nadu da će uskoro doći spas, ali kako je vreme odmicalo. počeo je da se brine da se i Giljermo izgubio i umro. Počeo je da gubi nadu i razmišljao je o svojoj deci. Ima sina od 15 godina i kćer staru devet godina.
„Razmišljao sam šta će biti s njima. Razmišljao sam kako su premladi da izgube oca“, ispričao je on. Tada je počeo da oseća probleme sa disanjem zbog viška ugljen-dioksida i imao je konstantnu glavobolju. Počeo je i da halucinira. „Imao sam osećaj da vidim svetla u jezeru i da čujem mehuriće vazduha. Kad sam se okrenuo, nije bilo ničeg. Čuo sam i neke zvukove s vrha pa sam pomislio da buše pećinu sa površine i tako pokušavaju da dođu do mene.“ Spasa nije bilo i tada je Grasija upao u najtežu depresiju svog boravka u mraku.
Shvatio je da njegova poslednja svetiljka neće još dugo izdržati. Uzeo je nož iz svoje opreme da se nađe pri ruci ako će morati da odlučuje o svojoj smrti. Nedugo nakon toga dočekao ga je spas. „Video sam svetlost kako se pojačava, ali mislio sam da opet haluciniram. Kad sam video da izranja glava ronioca, skočio sam i zagrlio ga“. Dočekao je spas. Kasnije su mu ispričali da je Maskaro uspeo da pozove službe spašavanja, ali nisu mogli da uđu u pećinu zato što je vidljivost bila praktično nikakva. Pokušali su da buše kroz strop pećine, ali ni to nije bilo uspešno. Uspeli su da uđu u pećinu tek nakon 24 sata kad se prašina spustila na pod. Iz pećine je Grasija izronio u ponedeljak, 17. aprila 2017. godine, šezdesetak sati nakon ulaska, prenosi Express.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com