Neki veruju da je Stounhendž astronomski kalkulator, drugi da je platforma za svemirsku letelicu, treći ga gledaju kao na mesto lečenja… Smatralo se da je ovo mesto prožeto magičnim i mističnim moćima, i postalo je privlačno za hipike i festivale na otvorenom. Danas je to žarište kontrakulture New Age i ekološkog aktivizma. Izložba u Britanskom muzeju koristi najnovija istraživanja kako bi se osvrnula na neobične teorije koje se godinama vezuju za ovaj spomenik i pokušava da osvetli istinu koja stoji iza njih.
Kanadski ginekolog Entoni M. Perks je 2003. godine smislio anatomsko objašnjenje za Stounhendž, praistorijski spomenik u Engleskoj čija je precizna namena i dalje misterija.
– Stounhendž bi simbolično mogao da predstavlja početak kojim je Majka Zemlja rodila biljke i životinje od kojih su drevni ljudi toliko zavisili – napisao je on u eseju objavljenom u medicinskom časopisu. Mogao bi da prikaže, sugerisao je, „ljudsku vulvu, sa porođajnim kanalom u njegovom središtu“. Esej je ilustrovan skicama Stounhendža i ženskih genitalija, piše „The New York Times“.
Hipoteza vulve je jedna od bezbroj teorija koje su se proširile oko Stounhendža, koji je izgrađen pre nekih 4.500 godina. Iako je izgrađen otprilike u isto vreme kada i Sfinga i Velika piramida u Gizi, znamo mnogo više o tim egipatskim lokalitetima. Nepotpuno poznavanje Stounhendža pretvorilo ga je u zagonetku koja je sada deo njegovog identiteta.
Neki veruju da je to astronomski kalkulator, opservatorija koja je pomogla da se razgraniče godišnja doba. Drugi gledaju na Stounhendž kao na mesto lečenja, neku vrstu praistorijskog Lurda, koji je ugostio horde hodočasnika. Šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka smatralo se da je ovo mesto bilo prožeto magičnim i mističnim moćima, i postalo je privlačno mesto za hipike i festivale na otvorenom. Danas je to žarište kontrakulture New Age i ekološkog aktivizma.
Stounhendž takođe privlači mnoge teorije o poreklu vanzemaljaca, podstaknute verovanjem da ljudska bića ne bi mogla sama da podignu te strukture. Prema ovim teorijama, Stounhendž su izgradili vanzemaljci, a on je zapravo sletna platforma za svemirske letelice.
Kao što je čuvena arheološkinja i spisateljica Jacquetta Hawkes izjavila 1967. godine: „Svako doba ima Stounhendž kakav zaslužuje – ili želi“. Njene reči su reprodukovane kao tekst na zidu unutar nove izložbe u Britanskom muzeju, „Svet Stounhendža“ koja traje do 17. jula. Postavka nastoji da umanji misteriju oko spomenika fokusirajući se na nedavna otkrića i stavljajući ih u kontekst života u Britaniji, Irskoj i severozapadnoj Evropi pre, za vreme i posle izgradnje Stounhendža.
– Stounhendž je bio važno mesto na koje su ljudi odlazili, da bi bili zajedno kao zajednica – rekao je Nil Vilkin, glavni kustos izložbe. On je ovo mesto opisao kao mešavinu gradske većnice i katedrale, gde su se ljudi mešali iz verskih i društvenih razloga.
– Želimo da se vratimo i pogledamo svet u kome je nastao – dodao je on.
Izložba počinje upoznavanjem posetilaca sa građevinom koja je prethodila Stounhendžu: kamenim krugom izgrađenim na istom mestu oko 500 godina ranije, a koje je, prema arheolozima, bilo groblje. Izgrađen je od velikih stubova od plavog kamena – svaki od njih prevezen iz Velsa, udaljenog više od 200 milja – i korišćen je za sahranjivanje kremiranih tela. Do sada su tamo pronađeni ostaci 150 do 200 muškaraca, žena i dece.
Komad plavog kamena koji je najverovatnije korišćen u zgradi tog groblja izložen je u Britanskom muzeju, kao i neki sadržaji 5.000 godina starih grobova, uključujući koštane igle koje se koriste za pričvršćivanje pokrova.
Pet vekova kasnije, Stounhendž, kakav poznajemo, izgrađen je korišćenjem nekih od tih postojećih plavih kamena, kao i više od 80 visokih „sarsen“ kamena, vertikalnih stubova spomenika i horizontalnih kamena za pokrivanje. Kamenje od sarsena je izlupano u oblik kružnim čekićima, a nekoliko primera kojih je nedavno otkriveno izloženo je u vitrini. Za svaki sarsen kamen je bilo potrebno najmanje 1.000 ljudi da bi ga prevezli na razdaljinu od 15 milja. Proces je trajao generacijama, a mnogi su zbog toga ubijeni i osakaćeni, navodi se u tekstu na zidu izložbe.
– Još jedno nedavno otkriće otkrilo je da su neki od hodočasnika koji su pomogli izgradnju Stounhendža ostali u obližnjem naselju koje je na svom vrhuncu imalo oko 1.000 privremenih kuća. Vitrina na izložbi – prepuna svinjskih kostiju i komada kremena i grnčarije — svedoči o užurbanosti tog naselja. Ljudi su dolazili tamo, možda sezonski, da rade na završnim fazama Stounhendža, i gostili su se: pekli svinju, pravili roštilj – rekla je Dženifer Veksler, druga kustoskinja izložbe.
– Stounhendž je izgrađen u vreme drastičnog opadanja i širenja stanovništva – rekao je Majk Parker Pirson, profesor na Univerzitetskom koledžu u Londonu koji je napravio velika otkrića u vezi sa Stounhendžom, uključujući naselje Durington Vels.
Kako je Pirson objasnio, izgrađen na mestu drevnog groblja, Stounhendž je bio „spomenik sećanja“ i „izraz jedinstva“ koji je okupljao ljude u potrazi za zajedničkim poduhvatom.
Ipak, dodaje:
– Ljudi ne žele da to bude tako jednostavno kao objašnjenje. Ministar Vlade mi je jednom rekao da je velika sramota to što radimo, jer, naravno, otklanjamo misteriju i to čini strašne stvari broju posetilaca.
Veliki deo te misterije svodi se na činjenicu da pisanje nije postojalo u Engleskoj sve dok Rimljani nisu stigli 2.500 godina kasnije – tako da ne postoji pisana istorija Stounhendža i ljudi koji su je postavili, rekao je Parker Pirson.
– Ljudi iz praistorijske Engleske nisu ostavili bilo kakve predstave ljudskih figura – rekao je Vilkin, kustos – Imali su gotovo tajnovit stav prema svojoj religiji, možda sa namerom da isključe druge iz nje, tako da su i njihove duhovne prakse nedokumentovane.
Tehnologija bi uskoro mogla pomoći u rešavanju nekih misterija.
– Analiza stabilnih izotopa – što znači atoma koji imaju dodatne ili nedostajuće neutrone – koristi se za proučavanje kostiju, zubne gleđi i ostataka hrane na loncima i drugde kako bi se utvrdilo šta je osoba tog vremena jela i koliko se daleko kretala. Zubna gleđ sadrži neku vrstu hemijskog zapisa o klimatskim i geološkim uslovima u kojima je osoba odrasla, što omogućava arheolozima da utvrde koliko su ljudi putovali od svojih rodnih mesta i da mapiraju migraciju i mobilnost – objasnio je Vilkin, a prenosi Nova.rs.
Proučavanje aDNK, ili drevne DNK, takođe precizno ukazuje na genetske odnose između pojedinaca. Dvoje ljudi sahranjenih zajedno sa sličnim keramičkim predmetima sada bi se mogli identifikovati kao brat i sestra, a ti grobni predmeti dobijaju dodatni značaj jer počinju da označavaju porodične odnose.
– To će zaista promeniti znanje ljudi koji su gradili spomenike poput Stounhendža i šta možemo da kažemo o njima – rekao je Vilkin, dodajući da bi to moglo da dovede do revizije oznake perioda Stounhendža iz praistorije u „protoistoriju“ – ili samo do čiste istorije. Nova tehnologija bi mogla da promeni način na koji tumačimo mnogo toga. Ovakve izložbe za 10 ili 20 godina biće veoma, veoma različite – zaključio je Vilkin.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com