Pitanje zašto je čovek levoruk ili desnoruk ostaje i danas jedna od najvećih misterija ljudskog roda.
Sa levorukošću se rađamo. Zbog različitih kulturoloških pristupa levorukosti, prisutne su uglavnom negativne istorijske konotacije.
Tokom istorije levorukost je smatrana „grešnom“. Dovodila se u vezu sa „đavolom“, slabošću, nezdravošću, sa nečim što je trebalo silom okrenuti na „dobru“, desnu stranu.
Pojam “levi” dobio je mnoga pogrdna značenja. Njime se, uglavnom, označava nešto neprikladno, neispravno i pogrešno.
U prošlosti su levoruki kažnjavani i sankcionisani neretko na vrlo drastične načine. Ljudsko neznanje i glupost učinili su, međutim, da predrasude o levorukim ljudima opstanu u svim kulturama sveta do pre nekoliko decenija. Do danas su se održali izrazi “ustati na levu nogu” (biti neraspoložen) ili “imati dve leve ruke” (biti smotan).
Međutim, odbojnost prema levorukima nije novijeg datuma. U Mesopotamiji leva ruka je simbolizovala nesreću ili kaznu od bogova, a u hebrejskom predanju povezivana je sa demonima. A i nešto bližeg datuma levoruki su anatemisani kao smotani i nevešti, tako da često mnogi ljudi i danas levorukost smatraju nekom vrstom “felera”.
Svoj odnos prema nekome/nečemu uveliko izražavamo samim načinom imenovanja tog nekoga/nečega. Evo kako različiti jezici imenuju levorukost i levoruke ljude:
U jezicima zapadnoevropskih zemalja reč koja označava desni/desno ili nekoga ko je desnoruk, istovremeno označava i nešto ispravno i u vezi sa pravom (eng. right, nem. recht/Recht, fra. droit); levo ili levoruka osoba, kao antonim rečima desno/desnoruk, povezuje se sa neispravnošću, nespretnošću, sa nečim što nije društveno prihvatljivo.
Slično je i sa slovenskim jezicima. Kada bismo prevodili reči koje označavaju desnu stranu imali bismo slovenski koren prav (prav, pravan, ispravan, pravedan).
Međutim, Inke su levoruke ljude nazivale lloq’e, što ima pozitivnu konotaciju. Narodi Anda smatraju da levoruki poseduju posebne duhovne sposobnosti, uključujući magiju i moć lečenja. Treći Sapa Inka – Lloque Yupanqui – bio je levoruk i njegovo ime u prevodu znači „slavljeni levoruki“.
Danas, pak, levoruki su u razvijenim zemljama uglavnom dobro prihvaćeni od strane svoje socijalne sredine. Naučna istraživanja ukazuju da levoruki brže misle od ostalih i imaju prednost u bavljenju nekim sportovima. Od kada su levoruki dokazali da im mnoge stvari idu od ruke, njihov broj u svetu nezaustavljivo raste.
U poslednjih sto godina broj levorukih se gotovo učetvorostručio i smatra se da oko 13% stanovništva danas piše levom rukom.
Za moderni bum levorukih u svetu nisu krivi isključivo ni motorika šake, ni funkcionisanje mozga, već napuštanje tradicije i uvreženih shvatanja. Levoruki su u svetu desnorukih bili prisiljeni da pišu desnom rukom i zbog prevežbavanja na desnu ruku procenat levorukih kod starije populacije je znatno manji nego danas, kada decu više ne prisiljavaju da koriste isključivo desnu ruku.
Autor knjige “Desna ruka, leva ruka” Kris Mek Manus objašnjava da su levoruki ljudi tokom 18. i 19. veka imali dobar razlog da prećute kojom se rukom hvataju olovke ili alata. Predrasude o njihovim navodnim nedostacima i nespretnosti bili su razlog što su “levaci” često žigosani u društvu, bez mogućnosti da se venčaju i ostave iza sebe potomke! Kako je omča tradicije labavila, tako su ljudi koji su prirodno levoruki mogli do kraja života to i da ostanu.
Svet po meri desnorukih
U detinjstvu je razvoj levorukih često skokovit, pa iako neki od njih lako izvode zaključke – teže pamte, nemaju dobru orijentaciju ili imaju teškoće pri pisanju. To je, ipak, samo jedna od faza u prilagođavanju mališana svetu koji je, generalno, skrojen po meri desnorukih. Takođe, još jedan podatak je pouzdan – levaci su skloniji slučajnim ozledama. Najverovatnije je i to iz istog razloga što je svet prilagođen dešnjacima.
Njima je prirodno da pišu zdesna nalevo, ali ih ustanovljeni simbolički kanoni teraju da se priviknu na suprotan smer (izuzev kod jezika poput arapskog, hebrejskog i persijskog).
Ako bismo želeli da saznamo kako se osećaju levoruki kada su prinuđeni da se služe priborom desnorukih, dovoljno je da pokušamo makazama za desnoruke da sečemo levom rukom. Ili da zarežemo olovku levom rukom ( koristeći rezač za desnoruke ). Naš prvi komentar će biti: „ kako sam nespretan, pa ovo je sve naopako“. Da, upravo se tako i osećaju levoruki kada su primorani da koriste pribor za desnoruke. I to je put ka smanjenju samopouzdanja, jer će levoruki utrošiti mnogo energije kako bi savladao sve te prepreke.
Ma koliko se nadali da je rukopis kao u ogledalu umetnički hir velikog i levorukog Leonarda da Vinčija, istina je da 80% levorukih osoba piše na isti način. Svrakopis, koji u odraslom dobu prati levoruke, koji su na silu prevedeni u desnoruke, očigledan je dokaz onoga što su naučnici nedavno pouzdano utvrdili: levoruke osobe ni uz dugogodišnju vežbu ne mogu da postanu potpuni “dešnjaci”!
Profesori Hartvig Sibner i njegov kolega Stefan Klepel dokazali su to uz pomoć magnetne rezonance. Kod ljudi koji uvežbavanjem pokušavaju da postanu desnoruki, područja koja direktno utiču na upravljanje pokretima sele se u levu stranu mozga. Međutim, u seobu ne kreću i nadređena područja u planiranju i kontroli pokreta.
“Levoruka deca najčešće potiču iz porodica u kojima su oba roditelja, jedan od roditelja ili neko od članova porodice, takođe levoruki.
Levorukost se može utvrditi i u trećem trimestru trudnoće posmatranjem pokreta ploda ultrazvukom, ali i jednostavnim, ali ne toliko preciznim posmatranjem pokreta glavice tek rođenog deteta (pri čemu oko 95% dece okreće glavu u desnu stranu kada se položi na leđa), i mnogo sigurnije od 6-og do 10-og meseca života na osnovu češćeg, ali nedoslednog korišćenja jedne ruke. Detetu jedna ruka postaje konačno dominantna oko četvrte godine života.
Levoruko dete nipošto ne treba prisiljavati da dominanto koristi desnu ruku, jer to može dovesti do narušavanja motornog razvoja, a naročito koordinacije pokreta strana tela i vizuomotorne koordinacije, ali i emocionalnih i jezičkih sposobnosti. Međutim, levorukom detetu treba i objasniti da se ne razlikuje od svojih desnorukih vršnjaka, te da nije niti pametnije i sposobnije, niti manje pametno i sposobno od njih, da je to još jedan varijetet prirode, a razlike u brzini i načinu razvoja moždanih funkcija tražiti samo ukoliko se pojavi razvojni problem koji značajno odstupa od proseka uzrasne dobi.” (Mr sc med. Đokić, dr Gorica Spec. neurologije)
Snaga nauke je odagnala mračnu senku sa levorukih, ali oni i dalje moraju da se nose sa izazovima sveta, prilagođenom desnorukima.
Bez obzira na tumačenje – da li je levorukost prednost ili mana, istorija sveta bi sasvim drugačije izgledala da nije bilo levorukih vojskovođa Cezara, Aleksandara Makedonskog i Napoleona;
spisak levaka koji su zadužili svetsku nauku predvode Njutn, Tesla, Ajnštajn, Maksvel, Marija Kiri, Pavlov… Na umetničkoj pozornici čovečanstva carovali su Leonardo da Vinči, Mikelanđelo, Betoven, Ravel, Paganini, Klee, kao i pisci Mark Tven, Kafka, Gete i Andersen, a rubriku „slavni levoruki” popunjavaju i Džimi Hendriks, Pol Mekartni, Ringo Star, Fredi Merkjuri, Kurt Kobejn, Čarli Čaplin, Robert de Niro, Merlin Monro, Džulija Roberts…
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com