Još u pradavna vremena, negde u prostranstvima Azije, ljudi su zapazili mirisne cvetove biljke koja je uvek bila okružena nekom gordošću i tajanstvenošću. Od početka su joj pridavana određena lekovita svojstva, što ni do danas nije u potpunosti demantovano. To je ljiljan, prelepi cvet, dragulj svakog vrta, balkona i saksije.
Oduvek se smatralo da je ljiljan teška biljka za gajenje. Zato ni danas, iako je u svetu poznato preko 90 vrsta i na hiljade njegovih hibrida, nije potpuno odomaćen u našim vrtovima. Ljiljan je otporan i na uslove gajenja i na niske temperature. Može da se gaji u svakoj bašti, na istom mestu, dugi niz godina. Bitno je da se pre sadnje zemljište dobro pođubri stajskim đubrivom, a u toku vegetacije biljka nekoliko puta prihrani mineralnim azotnim đubrivima sve do cvetanja. U zavisnosti od sorte, ljiljani cvetaju od juna do oktobra.
Za razliku od većine baštenskog cveća, ljiljan dobro uspeva i u poluseni. Poželjno je da donji deo biljke bude obrastao niskim rastinjem ili engleskom travom. Sadnja se obavlja na dubinu dva puta veću od prečnika lukovice. Bitno je da žile prilikom primanja lukovice ne budu sasušene jer se takve biljke teže primaju. Može da se sadi u jesen ili u rano proleće. Domaći beli ljiljan sadi se u avgustu. Treba obratiti pažnju na to da ljiljan većinu žila formira iznad lukovice. Zato je veoma zahvalan ako se nakon nicanja biljke površina zemlje prekrije dodatnim slojem treseta ili stajskog đubriva.
Ljiljani se razmnožavaju uglavnom na tri načina: semenom, sitnim lukovicama koje se stvaraju pored matične lukovice i meristemskim načinom razmnožavanja iz ljuspe starih lukovica.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com