Titanik je potonuo pre 105 godina – ali detalji ove tragedije koja nikad do kraja nije razjašnjena ne prestaju da intrigiraju ljude. Brod je potonuo u noći s 14. na 15. aprila 1912. oko 740 kilometara od najbližeg kopna, a prvi brod koji je došao u pomoć stigao je sat i po nakon potonuća – dugo nakon što je i poslednja žrtva u ledenom moru umrla. Naime, temperatura vode iznosila je 2,2 Celzijusa, pri kojoj ljudsko preživljavanje iznosi tek 15-ak minuta. Živote je izgubilo 1517 ljudi, a najviše šanse za preživljavanje imali su putnici prvog razreda: spasilo se tek 63 posto. Na Titaniku se nalazilo 20 čamaca za spašavanje koji su ukupno mogli da prime tek oko 1100 putnika – polovinu onih koji su se te kobne noći nalazili na brodu – ali i to je bilo u skladu sa zakonskim propisima toga doba pa se smatralo dovoljnim. Uprkos tome, tek je 700 putnika uspelo da uđe u čamce za spašavanje; većina ih je poluprazna napuštala brod te je skoro u svakome još bilo slobodnih mesta.
Šta se dogodilo sa telima?
Istinu o tome skrivaju tajni brzojavi, čiji su autori verovali kako nikad neće izaći u javnost. U tim brzojavima je jasno kako je kapetan jednog od spasilačkih brodova, Mekej-Benet, želeo da izvuče sva tela iz mora. Ubrzo je shvatio kako je njegov brod premali za 334 tela koliko su ih našli. Tada su doneli kontroverznu odluku – izbaciće leševe od putnika iz najsiromašnije, treće klase, kako bi im ostalo dovoljno mesta za one iz prve i druge klase.
Naime, mišljenje posade je bilo kako oni imaju veća prava na dostojanstvenu sahranu. Od 334 pronađena tela, iz broda ih je izbačeno čak više od sto, a ona nikad više nisu pronađena u bespućima Atlantskog okeana. Istinu o tome šta se dogodilo skrivali su dugo poverljivi telegrami, koje su naknadno istoričari iskopali iz tajnih arhiva.
Sirotinja ostala da pluta
U prvom brzojavu kapetan je napisao „Apsolutno morate da dovedete sva tela koja stanu na spasilački brod“. Sa broda Mekej-Benet ubrzo je odgovoreno „Detaljno smo popisali sav novac i vrednu imovinu nađenu kod tela. Zar ne bi bilo bolje da se sva tela pokopaju na moru, osim ako ne postoji posebna želja porodice da ih zadržimo?“. Nakon kraćeg dopisivanja dogovoreno je kako će se izbaciti tela žrtava siromašnijih putnika, dok će ostaci onih bogatijih biti vraćeni njihovim porodicama.
Užas pet dana kasnije
Kad se SS Bremen, brod koji je plovio iz Nemačke u Ameriku pet dana kasnije približio mestu tragedije, putnici koji su bili na njemu počeli su da vrište. Bremen se pridružio brodu Karpatija, a njihova misija je bila da sakupe ostatke tela koji se mogu pronaći. U daljini su mogli da vide bele mrlje, koje su zapravo bile smrznuta tela mrtvih koji su na sebi još uvek imali spasilačke prsluke. Danima iza potonuća, celo mesto pretvorilo se u ogromnu vodenu grobnicu, sa gustom maglom, zvukom zapljuskivanja talasa, zaleđenim telima i sveštenikovim rečima koji ih je ispraćao.
„Videli smo ženu u spavaćici sa bebom čvrsto prislonjenom na njene grudi“, posvedočila je Džoana Stunk, putnica Bremena. „Bilo je tamo i telo žene koja je čvrsto grlila čupavog psa koji je izgledao kao bernardinac. Neki su bili obučeni za ples i večeru, neki u spavaćicama i pidžamama. Jedna žena je imala pojas za spašavanje i dvoje dece u rukama.“ Posada je sve zajedno opisala kao „hladno, mokro, jadno i neutešno“. Do kraja aprila, kombinacija soli i sunca počela je da uništava pojaseve i tela su počela da nestaju u dubinama okeana. U junu iste godine ipak su pronađena dva tela kako plutaju okeanom. Bila su to tela brodskog konobara i kuhinjskog radnika, prenosi Express.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com