Vijetnamski nacionalni specijaliteti su supa fo i tit čo, koji se sprema na 12 načina. Jesti ili ne jesti?
Vijetnam je azijska zemlja i tamo se ljudi u pogledu hrane ne razlikuju od svojih suseda – Kineza, Kmera, Laošana, Tajlanđana, Malezijaca, Filipinaca, Indonežana i drugih. Stara civilizacija, razvijen duhovni život, kult učenosti i lepog, rafinirani ukusi, raznovrsni začini i bogat biljni i životinjski svet učinili su da vijetnamska kuhinja u pogledu raznovrsnosti i kvaliteta nimalo ne zaostaje za kineskom, iako razliku, zbog blizine i tesnih veza, nije lako uočiti. Uostalom, kao i u većem delu Kine, pirinač, povrće i riba čine u Vijetnamu osnovu na koju se dodaju začini i s kojom se kombinuje hiljadu i jedan način pripremanja finalnog proizvoda.
Od svojih suseda Vijetnamci se razlikuju možda samo po tome što su duže gladovali i češće umirali od gladi, jer su imali više unutrašnjih nevolja i ratova, naročito između 1884. godine, kada su pali pod francusku kolonijalnu vlast, i 1989. godine, kada je kod njih i oko njih konačno zavladao mir.
Gladi u Vijetnamu danas nema. Otkad je zavladao mir a oni se okrenuli radu i reformama – sve im je krenulo nabolje. Pirinča imaju i za izvoz, a svega ostalog toliko koliko mogu pojesti. A mogu pojesti jako mnogo, jer jedu od ranog jutra do kasne večeri, jedu za sve one godine i decenije gladovanja.
A šta jedu? Jedu sve, i to sve što raste, hoda, leti, pliva… Bilo šta što je na bazi pirinča, povrća, ribe, živinskog, goveđeg i drugih vrsta mesa. Sve je pripremljeno na hiljadu i jedan način i za svaki tvrde da je najbolji, još ako je sve začinjeno ljutom paprikom, crnim krupno tucanim biberom, ljutim divljim lukom, đumbirom, limunom, ananasom, kuvano u kokosovom mleku i povrh svega još preliveno domaćim ribljim sosom. Prste da poližeš!
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com