Međunarodna grupa naučnika dekodirala je celi genom velike bele ajkule, pa se smatra da bi to moglo pomoći da se pronađe boljih terapija protiv raka, kao da se razotkrije neverovatna sposobnost ove ribe da joj zarastaju rane.
Dugačka do 6 metara i teška do 3,5 tona, kako bi ova morska neman mogla da pruži čovečanstvu potencijalno po život spasonosno rešenje za rak i druge bolesti? Velika bela ajkula je prvak evolucije. Njegov DNK razvio se do tančina tako da širom svetskih okeana nema prirodnih neprijatelja.
Mapiranje njegovog genoma moglo bi da objasni ključne tačke evoluciskog uspeha ovog sisara. Rezultati istraživanja objavljeni u Proceedings of the National Academy of Sciences uspoređuju genom velike bele ajkule sa genomom čoveka i drugih kičmenjaka. Istraživanje je pronašlo uzorke promena na delovima DNK koji ukazuju molekularno prilagođavanje u genima, povezano sa zadržavanjem stabilnosti gena kroz funkcije poput mehanizama popravljanja DNK i tolerancije organizma na oštećenja DNK.
Sve to zajedno opisuje svojstva zaštite od raka, a to bi onda moglo objasniti i zašto ajkule tako retko oboljevaju od raka.
„Ne samo da smo pronašli iznenađujuće mnogo gena za stabilnost genoma koji sadržavaju te prilagodljive promene, nego smo našli i obogaćivanje nekih od tih gena, što ističe važnost takvog genetskog delikatnog prilagođavanja kod velikih belih ajkula“, objašnjava Mahmooud Šivdži u saopštenju.
Naučnici su pronašli i to da genom ovog morskog psa sadrži jednu od najviših poznatih nivoa transpozona, poznatih i kao „skačući geni“, među kičmenjacima. U zasebnom saopštenju jedan od autora Majkl Stanhoup kaže da je to objašnjava snažnu pozitivnu selekciju gena kroz evoluciju i razvoj efikasnih sastava popravljanja oštećenja DNK.
Stanhoup je objasnio da takva pozitivna selekcija gena i obogaćenje njihovog sadržaja ima veze s nekima od temeljnih mehanizama koji organizmima omogućavaju da zarastaju povrede. Kod ajkula je ta sposobnost zaprepašćujuća. Istraživanje crnovrhih grebenskih ajkula iz 2015. pokazalo je da su one u stanju da im zarastu i neke od najtežih povreda u roku od samo nekoliko dana.
Razumevanje sposobnosti velikih belih ajkula da na ovaj način štite svoj genom mogao bi jednog dana pomoći ljudima da razviju terapijske metode ne bi li i mi stekli te sposobnosti. Jasno je, međutim, da će do razvoja odobrenih medicinskih tretmana takve vrste, ako se uopšte do toga i dođe, proći još godine.
„Nestabilnost genoma vrlo je važan problem u mnogim ozbiljnim bolestima ljudi. Sada smo utvrdili da je priroda razvila lukave strategije kako bi zadržala stabilnost genoma kod ovih ajkula velikih tela koji uz to i dugo žive“, rekao je Šivdži.
„Još uvek je ostalo da otkrijemo mnogo tih evolucijskih čudesa, uključujući i informaciju koja bi potencijalno bila korisna u borbi protiv karcinoma i bolesti povezanih sa starenjem i razvoja tretmana za poboljšavanje zarastanja povreda.“, dodao je naučnik na kraju.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com