Ban Kulin bio je u rodbinskoj vezi sa lozom Nemanjića jer je njegova sestra bila udata za Miroslava, brata Stefana Nemanje.
Kada neko počne da raspreda priču naširoko i nadugačko, od samog početka, obično kažemo da priča „od Kulina bana“. Međutim, malo ko zna da postoji i nastavak za ovu izreku, te ona u celosti glasi „Od Kulina bana i dobrijeh dana“.
Ko je bio ban Kulin i zašto se pominje u ovoj izreci znaju poznavaoci istorije, a ovaj srednjovekovni vladar po svojim zaslugama zaslužuje malo više pomena. Naime, Bosnom je vladao od 1180. do 1204. godine, a kako je u tom periodu Bosna doživela prosperitet i razvoj, ušao je i u narodnu izreku.
Ban Kulin bio je u rodbinskoj vezi sa lozom Nemanjića jer je njegova sestra bila udata za Miroslava, brata Stefana Nemanje. O njegovom rođenju i poreklu se ne zna puno, a vladavinu nad Bosnom preuzeo je prvo kao vazal Vizantije, a zatim i Ugarske.
Sa izuzetkom jednog vojnog pohoda protiv Vizantije u kome je učestvovao i Stefan Nemanja, njegova vladavina uglavnom je bila obeležena kao mirnodopsko doba, zbog čega je Bosna uspela da razvije svoje trgovinske veze i napreduje.
Međutim, kontroverze oko njegove vladavine vezane su za širenje bogumilstva, koje je navodno prihvatio i sam ban Kulin sa porodicom, zbog čega se Vukan Nemanjić obratio katoličkoj crkvi i papi Inoćentiju III. Papa se za pomoć u ovoj stvari obratio ugarskom kralju Emeriku, od koga je zahtevao da interveniše, što je Emerik rado prihvatio.
Tako je otpočela bliska saradnja između Emerika i Vukana Nemanjića, koji je u svemu ovome video veliki lični interes. Nezadovoljan titulom vladara Zete, želeo je da proširi svoju teritoriju i na Bosnu, a Emerika je video kao saveznika. Želeo je da Ugarska napadne Kulina kako bi mu kasnije bilo lakše da za sebe prisvoji deo.
Dovitljivi ban se dosetio da će papskoj kruni najlakše izaći u susret ako se prikloni katoličkoj crkvi i uz pismo papi u kome se pravdao kako nije znao da razlikuje jeretike, odnosno bogumile od pravih hrišćana. Papa je odmah poslao svoje izaslanike da ukore bana tako što će ga primorati da se odrekne jeretičkih uverenje, što je Kulin i prihvatio, ali ispostavilo se da je ovo samo bio njegov taktički potez.
Jednostavno, shvatio je da je religija deo političke igre, te da ako namerava da sačuva i sebe i svoju zemlju treba da prihvati, makar nominalno, ono što papa traži od njega. Navodno je čak prešao u katoličku veru, ali ovo nije jedinstven slučaj iznenadnih pokrštavanja među srednjovekovnim vladarima kojima je podrška određene crkve bila važna, te su stoga svoja lična uverenja stavljali po strani imajući na umu veće interese.
Međutim, ban Kulin ušao je u istoriju ne zbog političkih igara već zbog povelje koju je ostavio za sobom. Ova povelja uređuje trgovinske i dobrosusedske odnose sa Dubrovnikom, a takođe je poznata i ploča Kulina bana. Ona predstavlja prvi sačuvani srpski ktitorski natpis neke crkve na području Bosne, a zanimljivo je da je uz natpis oslikan bio i Kulinov portret koji nije sačuvan. Ovaj natpis danas se čuva u muzeju u Sarajevu.
(RTS)
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com