Međunarodna priznanja koja je Tito dobijao tokom života teško da se mogu pobrojati. Jedina je osoba iz Hrvatske koja je dva puta bila na naslovnoj strani uglednog i utecajnog magazina Time, pozivali su ga i dolazili mu u goste najvažniji državnici sveta, ali jedino što je još želeo da bi doista kompletirao lični uspeh, bila je Nobelova nagrada za mir.
To se ipak nije dogodilo, a najbliže ovoj nagradi bio je 1973. godine. Odluka da se lobira na sve strane donesena je na državno-partijskom nivou 1972. godine.
Tita su trebali predložiti Vili Brend (Wily Brandt), nemački političar i državnik koji je i sam dobio ovu prestižnu nagradu godinu dana ranije, zatim indijska premijerka Indira Gandi (Indira Gandhi), pa etiopski car Hajle Selasi (Haile Selassie), bivši sekretar UN-a iz Burme U Thant, Habib Burghiba, predsednik Tunisa, kao i talijanski političar Pjetro Neni (Pietro Nenni), predsednik Finske Urho Kaleva Kekkonnen i predsednik Svetskog jevrejskog kongresa Nahum Goldmann.
Nažalost, ni ovo uticajno društvo nije bilo dovoljno da Tito dobije Nobela, a zašto se to nije dogodilo, opisao je u svojim knjigama Pero Simić, autor najviše biografskih knjiga o Titu, prenosi Express.hr.
Cijelu akciju koordinirao je Rato Dugonjić, tadašnji potpredsednik Predsjedništva SFRJ, a prema pisanju publicista Mila Gligorijevića, o tome je Vladimir Dedijer jednom rekao:
– Mene je pozvao Dugonjić i pitao bih li podržao Titovu kandidaturu? Rekao sam mu da ću podržati kandidaturu, ali da ga moram upozoriti na važnu činjenicu, a to je da Tito nije ni Jevrej, ni mason. A tu nagradu dobijaju samo oni.
Milan Terzić zapisao je da je u poverljivim dokumentima SSIP-a (Saveznog sekretarijata za inostrane poslove), akciju je trebalo voditi diskretno, da u slučaju neuspeha, informacija ne dođe u javnost i zbog Titovog ugleda, ali i ugleda cele države. Titovu kandidaturu Komitetu za dodelu nagrade podneli su predsednik parlamenta Luxembourga Pijere Gregori (Pierre Grégoire) i predsednik Saveza sudionika pokreta otpora u Nemačkoj za vreme Trećeg Reicha, Karl Ibach.
Radna grupa SSIP-e morala je da izlobira i osigura glasove 30 najuticajnijih državnika i političara iz celog sveta, što nije bio nimalo lak zadatak. Ali, 12. decembra 1972. godine u izveštaju radne grupe pisalo je da ‘još nije utvrđeno je li Grégoire podneo službeni pismeni predlog.’
Svi najznačajniji jugoslovenski političari i diplomate dobili su zadatak da lobiraju i sakupe podršku, ali nije išlo. Ranko Đukić u knjizi ‘Topli zec u Oslu’ tekst Titove kandidature za Nobelovu nagradu pripremio je Đorđe Radenković, tadašnji spoljnopolitički komentator dnevne novine ‘Politika’. Ali na kraju su u službenoj kandidaturi ostali smo citati značajnih političara koji su lepo govorili o Titu.
Među onima koji su podržali Titovu kandidaturu bili su mnogi iz filmskog sveta – Charlie Chaplin, Luis Buñuel, Akira Kurosawa, Laurence Olivier, Ingmar Bergman i mnogi drugi, ali bez uspeha.
Negde pred kraj života, Tito je u jednom govoru najvišim vojnim i državnim službenicima rekao:
– Ja nisam dobio Nobelovu nagradu za mir zbog Golog otoka, iako me za ovu nagradu predlagalo više od stotinu državnika iz celog sveta. Norveški kralj tražio je od mene da se izvinem pred celim svetom zbog Golog otoka. Rekao sam mu:’Ako nekome treba da se izvinim, onda su to oni koji su tamo došli nevini. Informbiroovcima se ne želim izvinjavati.’ Nobelovu nagradu nisam dobio i nisam nikoga krivio za takvu odluku. Sam sam sebi presudio“, prenose mediji u regionu.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com