U prvih šest meseci 2016. godine evropske države su primile oko 495.000 zahteva za azilom, najviše od Sirijaca, Iračana i Avganistanaca. Odobreno je njih 293.000, a računa se da je do današnjeg dana još oko 1,1 miliona zahteva za azilom. Samo Nemačka ih je odobrila 174,230. I dok Evropa bez većih problema prima došljake, novinari Rojtersa pozabavili su se stanjem na Dalekom istoku, tačnije Japanu. Rezultati su, blago rečeno, poražavajući. Japan je 2015. obradio 14.000 zahteva, a tek 27 srećnika dobilo je azil. Godinu dana ranije, taj broj je još manji, njih 11 se moglo pohvaliti azilom.
Nije nikakva tajna da su Japanci tradicionalno konzervativno i homogeno društvo, a migrante iz Bangladeša, Indije i sličnih zemalja tretiraju kao – otpadnike. Prošle godine jedno istraživanje je pokazalo da je Japan na najboljem putu da do 2060. izgubi čak pola radno sposobnog stanovništva i samim tim status ekonomske supersile, a neki političari su počeli da sazivaju imigracijsku revoluciju. Narodu se ta ideja nimalo nije svidela, jednostavno imigrante ne mogu da vide ni – na slici.
Kakva je situacija sa došljacima u Japanu, najbolje dokazuje priča mladića pod imenom Gursevak Sing. Ovaj 17-godišnjak je rođen u Japanu, priča samo japanski, nikada nije napustio granicu Japana, druži se samo sa Japancima. Ipak, u njegovoj priči ima jedan veliki problem – roditelji su mu Indijci. I samo zbog toga, Japan ga ne želi.
Sing je još od malena shvatio šta ga čeka. U poslednjih sedam godina japanskom ministru pravde je poslao više od 50 pisama. Ni na jedno nije dobio odgovor. Sva pisma je napisao na tečnom japanskom, ali to japanskoj vladi ne znači ništa. Koliko god se trudio i dokazivao, Singa Japan ne priznaje kao njihovog državljanina. Još gora situacija je sa njegovim roditeljima koji su se iz Indije u Japan doselili početkom 90-ih.
– Moja porodica voli Japan i stvarno ne želimo da se vratimo u Indiju. Molim vas, dajte nam vize – napisao je Sing u jednom pismu bivšoj japanskoj ministarki pravde Keiko Čibi.
– Imigracioni zavod nam je rekao da se vratimo u Indiju. Zašto se moj brat, sestra i ja moramo vratiti u zemlju u kojoj nikad nismo bili. Rođeni smo i odgojeni u Japanu – stoji u poslednjem pismu koje je Sing napisao u avgustu.
Singovi roditelji stigli su početkom 90-ih u Japan sa valjanim vizama. Međutim, poslednjih 15 godina njihovi zahtevi za produženjem vize su u statusu procesuiranja s nikakvim nadama da će ih Vlada odobriti.
Međutim, za sve to vreme Singovi roditelji ne smeju da rade, nemaju zdravstveno osiguranje i za svako napuštanje svog doma trebaju odobrenje službi. okom svih ovih godina na meti su imigracionih službenika koji im prete hapšenjem. Trenutno je oko 4700 ljudi u Japanu u sličnom statusu.
Singov status je nešto bolji. Sme da ide u državne škole, ali fakultet može da zaboravi. Razlog je vrlo jednostavan, njegovi roditelji ne smeju da rade pa se postavlja logično pitanje – ko će to da plati? Kako ne sme da raditi, nakon završetka škole jedina mu je opcija da radi na crno.
– U životu sam se družio jedino sa Japancima. I sam se smatram Japancem i jednostavno ne razumem zašto moja zemlja ne želi da me prizna.
Kada je novinar Rojtersa upoznao čoveka iz ministarstva pravde sa Singovom pričom, odgovor je bio i više nego hladan.
– To što je rođen u Japanu, ne daje mu za pravo da bude u posebnom statusu. Zakon je jasan i taj momak je ilegalac. Nema pravo da ostane u našoj zemlji!
Za razliku od njega, bivša ministarka Čiba misli da Japan pod hitno treba da promeni svoju politiku prema imigrantima.
– Mislim da bi trebali da odobre azil svima koji trenutno žive i rade u Japanu. Nakon toga moramo da uspostavimo normalan sistem kako bi se efikasnije obrađivali zahtevi imigranata.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com