Najvažnije je bilo što duže držati nacistički Berlin u uverenju da će velika invazija Saveznika na evropsko kopno biti kod Kalaisa. Bila je reč o „Operaciji Overlord“ o „Danu D“, a na kocki je bio ishod kompletnog Drugog svetskog rata. U poslednji trenutak sve je umalo propalo, da bi stvar spasilo nekoliko pari svilenih čarapa. Dan danas MI5 na svojim stranicama naziva Huana Pujola Garsiju „najboljim dvostrukim agentom Drugog svetskog rata“. Garsija je bio sin bogatog industrijalca iz Barselone, pa je s početkom rata uspeo da uveri naciste da je želeo da špijunira za njih.
Već tad Garsija je bio u vezi sa britanskom tajnom službom MI5, otkrivaju dokumenti u britanskom arhivu. Odselio se u Englesku i celo vreme nacistima prodavao priču da u Londonu razvija obaveštajnu mrežu, preko koje im u Berlin šalje niz informacija koje je zapravo kontrolisao London. Kulminacija tog odnosa usledila je uoči masovnog iskrcavanja savezničkog ratnog megastroja u Normandiju. Garsija je Nemce držao u čvrstom uverenju da će se Saveznici iskrcati u Kalaisu, što je značilo da su normandijske plaže i okolina neuporedivo slabije branjene nego što bi inače bile, a o čemu je direktno zavisio uspeh Operacije Overlord.
Sve je funkcionisalo savršeno, sve dok se sve umalo nije katastrofalno raspalo zato što je Garsijina mlada supruga Araseli umalo izgubila živce sama sa decom u Londonu, daleko od mediteranskog raja u kojem je odrasla. Ona je u London došla sa dvoje male dece u proleće 1942., kao 23-godišnjakinja koja nije znala ni reč engleskog jezika. Padala je u depresiju zbog previše makarona i krompira u ishrani, sa malo ili nimalo ribe.
Praktično nije imala sa kim da razgovara, osim sa decom. I kao što je svaka zdrava tajna služba paranoična, tako se i MI5 jako zabrinuo da bi gospođa Garsija u nekom trenutku mogla da odjuri u bazu Kraljevine Španije, što bi značilo da bi preko njih vrlo brzo o aktivnostima njenog supruga saznali i Francovi saveznici u Berlinu, odnosno Hitler. Tako su došli na jednu ideju. MI6 je naredio svom agentu u Lisabonu da nabavi 12 pari svilenih čarapa, što se tada inače teško nabavljalo.
Tomi Haris iz MI5 bio je zadužen za gospođu Garsiju. „Da Britanija nije ispunila obećanje, to bi imalo užasan učinak na njen moral. Tako da je to bila sitnica u odnosu na celokupnu važnost“, napisao je on tada. Zato se toga lično prihvatio i od agenata iz Lisabona 1943. dobio poruku da su uspeli i da očekuju da „plate 10 šilinga carine za kupljenu robu“. Haris je inače i sam pohađao fakultet u Španiji. Zato je razumeo Garsijinu suprugu, njen temperament i povremene napade „neuravnoteženog ponašanja“.
Haris je uspeo da joj iz Španije dovedu i majku i vrlo ozbiljnu stariju sestru. „Njena majka će preuzeti čuvanje dece, a njena starija sestra će preuzeti vođenje domaćinstva. Gospođa će napokon imati nekoga sa kim će da priča“, zabeležio je Haris. Ali umalo se dogodilo potpuna katastrofa. Puna kuća temperamentnih Španaca dovelo je do svađe koja je potrajala dobar deo noći, pa je gospođa Garsija ujutro telefonirala Harisu i totalno van sebe rekla mu da ne može više i da ide kući.
„Neka me odmah sutra ubiju, ali ja više ne želim da živim u Engleskoj. Više ne želim da živim jedan jedini dan sa mojim suprugom. Ti ostani s njim!“, vikala mu je u slušalicu. Nastala je opšta panika u Londonu. A onda je Garsija pronašao rešenje. Rekao je da njegovoj supruzi, dok je on na poslu tog dana, jave da ga je vrh MI5 maknuo iz svih operacija, a da je on na to reagovao takvim gnevom da su ga uhapsili. Naravno da mu se supruga rasplakala kada je to čula. Čak su je odveli u jugoistočni London da poseti svog supruga, sad iscrpljenog, neobrijanog zatvorenika u zatvoreničkoj otrcanoj uniformi.
Sva u suzama mu se izvinjavala, obećavala da neće više nikad i tako je špijunska operacija njenog supruga napokon mogla mirno da se nastavi. Čak je i danas spektakularno koliko je Garsija bio uspešan. Nemci su u Kalaisu držali dve oklopne i čak 19 pešadijskih divizija još dva meseca nakon iskrcavanja Saveznika u Normandiji. I ne samo to, nego mu je Hitler lično dodelio železni krst 1944. godine zbog posebnih zasluga.
Jedino što Garsija nije uspeo, bio je njegov brak. Kratko nakon Drugog svetskog rata supružnici su se razveli, da bi se on ubrzo ponovo oženio i, nakon glumljenja svoje smrti kako bi izbegao eventualnu osvetu preživelih nacista, nastavio je da živi u Karakasu u Venecueli, gde je umro 1988. u 76. godini, prenosi portal Express.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com