Lekari u Italiji savetuju neke pacijente da ne spavaju kako bi izlečili mentalno oboljenje koje pogađa 60 miliona ljudi širom sveta. Ovo je sastavni deo radikalnog lečenja depresije koje može biti u vezi sa bipolarnim poremećajem.
Kad se Norma obratila bolnici San Rafaele u Milanu, bila je očajna.
Nijedan od lekova koji su joj prepisani nisu joj ublažili depresiju koju doživljava uz bipolarni poremećaj.
„Neko je to nazvao rakom duše – i ja se slažem“, kaže Norm. „Ja to zovem čudovištem.“
I zato, kad je ona čula za jednu drugačiju vrstu terapije, odlučila je da je isproba.
Uz ponudu standardnijih metoda lečenja kao što su antidepresivi, psihijatri u San Rafaeleu, velikoj nastavnoj bolnici u Milanu, pacijentima predlažu da bi ostajanje budnim čitave noći moglo da pogura njihovo raspoloženje nabolje i izvuče ih iz depresije.
Više od 1.000 pacijenata sada je primilo terapiju uskraćivanjem sna u San Rafaeleu u okviru njihovog redovnog lečenja i ono je dostupno u sklopu italijanske nacionalne zdravstvene zaštite.
„Kad sam došla, osećala sam se toliko loše da sam želela da umrem“, kaže Norma.
Prvi put kad je posetila kliniku, bila je puna zebnje.
„Bila sam zabrinuta zato što kad god se osećam loše, samo želim da spavam. Ovde kad vas uhvate da spavate, ne daju vam. Shvatila sam da bi to trebalo da pomogne, pa sam prihvatila“, kaže ona.
Ostala je budna čitave tri noći, raspoređeno na nedelju dana, a potom ostala u bolnici još 17 dana kako bi se oporavila.
Norma osjeća da je terapija uskraćivanja sna pomogla u njenom stanju
„Bilo je u početku veoma teško“, kaže Norma. „Ali na kraju sam se osećala kao da su mi ubrizgali nešto u vene, zato što sam se osetila mnogo dobro. Bila sam više u miru sa sobom, spokojnija, opuštenija“
„Bilo je to čudo.“
Lekari u San Rafaeleu kažu da terapija uskraćivanjem sna može da ima fantastičan efekat kad se radi pod strogim medicinskim nadzorom, sa pozitivnim ishodom po 70 odsto pacijenata.
„Vidimo da je našim pacijentima bolje posle lečenja“, kaže Frančesko Benedeti, psihijatar u ovoj bolnici.
„Ostaju dobro, vraćaju se svojim poslovima, otpuštaju se sa odeljenja, smeše se. Razmišljali su o samoubistvu, a sada odlaze kući da ponovo započnu da rade.“
Pacijenti se često obrate klinici kad su već isprobali sve drugo.
„Oni veoma često dođu kod nas i kažu: bespomoćan sam, ništa više ne može da se učini“, kaže Benedeti. „To je savršen pacijent za isprobavanje ovog najefikasnijeg, brzog, šokantnog metoda lečenja za popravljanje njegovog raspoloženja.“
Frančesko Benedeti proučava efekte lišavanja sna na bipolarni poremećaj
Benedeti priznaje da ne deluje kao pametna ideja ljude koji su već na ivici zdravog razuma držati budnima čitavu noć.
„Može da deluje kontra-intuitivno: kad osoba koja nema bipolarni poremećaj ostane budna čitavu noć, ona se uglavnom oseća gore narednog dana“, kaže on.
Ali on objašnjava da za ljude sa bipolarnim poremećajem, pod određenim okolnostima, uskraćivanje sna može da učini upravo suprotno.
Može da ima pozitivan uticaj na serotonin, ključni hormon povezan sa osećanjima blagostanja i sreće, i pomogne da se resetuje pacijentov ciklus sna-budnosti.
On praktično tvrdi da to može da deluje kao moćan antidepresiv. Pacijenti se, međutim, pažljivo nadgledaju da to kod njih ne bi pokrenulo maničnu fazu.
Pacijenti slažu pazle kako bi ostali budni
Da bi se uverio kako – i da li – to funkcioniše, BBC je posmatrao malu grupu pacijenata podvrgnutih ovom metodu lečenja. Oni su morali da ostanu budni 36 sati, tri puta u jednoj nedelji.
Kako bi ubili to vreme, pacijenti su sastavljali slagalice, ćaskali, gledali TV i, naravno, pili kafu – bilo je to, na kraju krajeva, u Italiji.
Kad im je bilo teško da održe oči otvorene, izlazili bi u šetnju u baštu ili se umivali hladnom vodom.
Jedna od pacijentkinja, Rejčel, imala je strategiju – ona je u sitne sate štrikala.
I štrikaju
Šezdesetjednogodišnji Đorđo, električar, ima bipolarni poremećaj poslednjih 20 godina. Isprobao je konverzacijsku terapiju i brojne lekove, od čega ništa nije pomoglo, tako da očajnički želi da nađe nešto što funkcioniše.
„Depresija je bila toliko jaka da nisam mogao da idem na posao niti radim bilo šta drugo“, kaže on. „Mogu slobodno da kažem da želim da umrem.“
Pomislili biste da je poslednja stvar na ovom svetu koja je potrebna pacijentima kao što je Đorđo da ostanu budni čitavu noć. Ali oni ne žele da idu u krevet, kaže Benedeti – došli su iskreno da se podvrgnu ovom tretmanu.
U tri sata ujutru, pacijenti se odvode u sobu sa jakim svetlima koja oponašaju dnevno svetlost i „varaju“ ljude tako da misle da je sunčani letnji dan.
„Primetili smo da je prekretnica za raspoloženje, trenutak kad počnu da osećaju efekat antidepresiva, rano izjutra. Posle tretmana svetlom u tri sata, oni obično počinju da se osećaju malo bolje“, kaže Benedeti.
Terapija svetlom ponavlja se i po danu, a nekad i nedeljama kasnije.
„Svetlo ulazi u oči pacijenta, a to im istovremeno pomaže da ostanu budni, pobedivši pospanost, i ima efekat antidepresiva“, kaže Benedeti.
Uz sve to, pacijenti dobijaju litijum, uobičajeni stabilizator raspoloženja, da bi se održala uzlazna putanja.
Ali ne postoje garancije da će terapija biti efikasna za svakoga.
Za Đorđa, prvih nekoliko sesija nije imalo očekivani rezultat. Iako se druge noći uskraćivanja sna osećao manje depresivno, posle prve noći redovnog sna osećao se tužno.
„Probudio sam se i nisam znao gde sam“, kaže Đorđo. „Osetio sam snažan napad očajanja. Bilo mi je gore.“
„Ovo zovemo depresivnim recidivom posle okrepljujućeg sna“, objašnjava Benedeti.
„Đorđo je veoma težak bolesnik – i to je isto tako razlog zašto se ova vrsta lečenja primenjuje u bolnici. Želimo da budemo sa pacijentima kad se nađu na toboganu promene raspoloženja.“
On i dalje smatra da to vredi isprobati, naročito kod onih pacijenata za koje lekovi ne rade.
Čak i za Normu to baš nije bilo idilično putovanje – ona je iskusila recidiv posle prve terapije 2016. godine i prošla tretman još dvaput – ali se svaki put pohvalila istim pozitivnim efektom.
I celokupno gledano, ona smatra da joj je to izmenilo život. „Zovem doktora svojim anđelom – ovo mesto je moje spasenje“, kaže ona.
Terapija ne funkcioniše za sve
Terapija uskraćivanjem sna smatra se kontroverznom u psihijatrijskoj zajednici. Neki Benedetija opisuju kao pionira, dok drugi kažu da njegovi dokazi prosto nisu dovoljno ubedljivi.
I sve ove godine otkako traje ovaj program, na njemu nije sproveden zlatni standard testiranja: randomizovano kontrolno ispitivanje, RCT, kako se bi dokazalo da on radi.
„Kad ljudi razvijaju neko lečenje oko koga su veoma entuzijastični, tu mogu da ulete raznorazne vrste pristrasnosti i mi zato moramo da ih testiramo“, objašnjava Džon Gedes, profesor psihijatrije sa Univerziteta u Oksfordu.
„Mislim da je ideja spajanja uskraćivanja sna sa terapijom svetla i postojećim terapijama kao što je litijumska stvarno dobra – ali sada moramo da vidimo standardne dokaze randomizovanog kontrolnog ispitivanja, uz pomoć velikog broja pacijenata, što će nam omogućiti da izvučemo zaključak da je ovo efikasan metod lečenja.“
Benedeti ima problem sa idejom randomizovanog kontrolnog ispitivanja, objasnivši da je ono osmišljeno konkretno tako da testira lekove u poređenju sa placebom, a on tvrdi da ono ne bi bilo odgovarajuće za ovu vrstu lečenja.
Ali bez dokaza koje bi pružilo jedno takvo ispitivanje, mnogo će teže ubediti širu psihijatrijsku zajednicu da je terapija zaista efikasna.
BBC se nije uverio ni u šta slično stopi uspešnosti od 70 odsto, a posle tri meseca nijedan od četvorice pacijenata koje smo posmatrali nije se pohvalio značajnijim poboljšanjem.
Ali koncept je stekao sledbenike širom sveta i neki oblik uskraćivanja sna koristi se u Norveškoj i Japanu, a za njega postoji ozbiljno interesovanje i u SAD. Jedno malo ispitivanje pokrenuto je u Velikoj Britaniji.
U međuvremenu, lekari ističu da ova terapija ne sme da se isprobava bez medicinskog nadzora.
(BBC News na srpskom)
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com