Tek kad osoba shvati dublje psihičke razloge zbog kojih se trudi da preterano kontroliše druge ljude i okolnosti oko sebe, tada može odustati od ovog nepoželjnog načina ponašanja.
Postoji jedna vrsta „teških osoba” čija je glavna osobina da se trude da kontrolišu sve oko njih. Kada je njihova preterana kontrola usmerena na fizičko okruženje u kojem se nalaze, oni sami su žrtve te svoje osobine. Kada preterano kontrolišu druge ljude, tada su drugi ljudi ti koji imaju problem zbog toga što trpe preteranu kontrolu. Jedna od definicija kontrolišućih osoba jeste da su to ljudi koji sprovode svoju volju nad drugima, ne obazirući se na volju i osećanja tih ljudi. Oni se u svom privatnom i poslovnom okruženju ponašaju kao diktatori kojih se drugi plaše ili ih izbegavaju.
Iako su ove osobe u žargonu poznate kao „kotrol frikovi” (engleski control freaks) ili kontrolišuće osobe, nije u pitanju neki određeni tip ličnosti, nego psihološki mehanizam i obrazac ponašanja s kojim se osoba poistovećuje. Kada osoba shvati i „proradi” svoje dublje psihičke razloge zbog kojih se trudi da preterano kontroliše, kao što su preterana odgovornost, zabrinutost, anksioznost, dokazivanje lične vrednosti, izbegavanje odbačenosti itd, tada može odustati od ovog načina ponašanja koji ne donosi korist ni njoj ni ljudima oko nje.
Nemoć i strepnja
Naša „ljudska situacija” u filozofskom smislu jeste da se nalazimo u svetu u kojem nad nekim stvarima imamo moć, bilo kao pojedinci bilo kao grupa i zajednica, a u nekim stvarima smo nemoćni jer one jednostavno ne zavise ni od naše pojedinačne ili zajedničke volje niti od naših postupaka. A kada se ljudi nađu u situaciji da su nemoćni i prepušteni „višim silama”, oni imaju vrlo neprijatno osećanje nemoći i strepe pred nepoznatom budućnošću.
Jedan način da se ljudi oslobode tog osećanja nemoći i strepnje, to jest anksioznosti, jeste da u mentalnom smislu beže iz velikog nesigurnog sveta u svoj mali ali sigurni svet. Zato oni počinju da strasno kontrolišu taj deo sveta koji ih okružuje, jer imaju doživljaj lične moći. To je kao kada neko oseća da bi trebalo da promeni nešto u svom životu, pa promeni – frizuru.
Jedan od čestih razloga za preteranu kontrolu drugih jeste da se osoba oseća odgovornom i za ono za šta zapravo nije odgovorna. Ona u odnosu na druge ljude zauzima poziciju onoga ko više zna, ko je inteligentniji, sposobniji i kome je više stalo. Drugim rečima, ona zauzima poziciju roditelja koji pokušava da upravlja i da menja druge odrasle ljude o čijim kvalitetima nema najbolje mišljenje.
Ponekad ona opravdava svoju poziciju izjavama kao što su: „Da mene nema, sve bi se raspalo”, „Neko mora da ovim nesposobnjakovićima govori šta da rade” i sličnim. Ponekad je to nasleđe iz detinjstva, kada je osoba kao najstarije dete bila prerano stavljena u ulogu roditelja i bila odgovorna i brinula o mlađim sestrama i braći.
„Dobronamerna” agresija
Kada osoba preterano kontroliše druge, oni pružaju otpor tome zato što gube svoju slobodu, odbijajući da budu u ulozi deteta. Smeta im što su u odnosu sa osobom koja ne samo da uvek sve zna najbolje nego zna šta je najbolje za druge, koja iz trenutka u trenutak tesno nadzire šta rade drugi, kritikuje kada nije tačno onako kako je zamislila itd.
Drugi je doživljavaju kao veoma agresivnu čak i kad je njena agresivnost prikrivena. Ona može drugima da „lepo objašnjava” šta treba i kako treba da se ponašaju, suptilno ih emocionalno ucenjujući i izazivajući kod njih osećanja krivice, dužnosti, zahvalnosti i straha. Nekada je to problem s nadređenima koji tesno nadziru baveći se „mikromenadžmentom”.
U pokušaju da kontroliše druge koji pružaju otpor, ovakva osoba može biti i otvoreno agresivna, grubo vređati, ponižavati, ismevati, pretiti fizičkim nasiljem, ali i biti fizički nasilna. To je najčešće kod onih koji preterano kontrolišu zbog svoje ljubomore. Ljubomorna osoba ne vidi problem u svojoj reakciji, već u prethodnoj partnerovoj akciji. Da bi smanjila svoje osećanje ljubomore, ona zahteva od partnera da se ne ponaša na određeni, već na neki drugi način. Tada vrši psihički pritisak na partnera, ograničava ga, pojačavajući svoje kontrolisanje partnerovog ponašanja sve do pravog psihičkog i fizičkog nasilja.
Iza psihološke diktature može se kriti teža psihopatologija, uključujući psihopatiju. Kada je kontrolišuća osoba veoma spretna i manipulativna, njena žrtva joj se potpuno prepustiti, ne shvatajući da se odrekla svoje slobodne volje.
(Zoran Milivojević, „Politika“)
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com