Kada je reč o osobama koje su usamljene, postoji verovatnoća da su određeni geni kod tih istih osoba aktivniji, što za posledicu može imati negativan uticaj na njihovo zdravlje. Naučnici navode da su otkrili tzv. genetski otisak samoće, na osnovu kog je, delimično, moguće objasniti razloge zbog kojih je konstantna samoća loša po opšte zdravlje.
Rezultate ovog istraživanja nikako ne treba shvatiti na pogrešan način. Naime, sami istraživači ne tvrde da geni i genetika osuđuju jedne osobe na samoću od početka, a druge na sasvim suprotno – ekstrovertnost i pregršt poznanstava i veza.
Ono čemu ovo istraživanje teži i ono što nam pokazuje jeste da su određeni geni nedovoljno aktivni kod pojedinih usamljenih osoba, kao i da mogu ozbiljno da naruše zdravlje tih istih osoba.
Ukoliko nemate pregršt kontakata na listi, to ne treba da vas brine. Svima je poznato da nije bitan broj poznanstava, već njihov kvalitet, tj. dubina uspostavljene veze između osoba. Na osnovu izvršenih istraživanja, sa ovim zaključkom slažu se i naučnici.
Istraživanja
Stiv Kol (Steve Cole) sa Univerziteta u Kaliforniji (UCLA) sproveo je, zajedno sa svojim saradnicima, istraživanja u periodu od pet godina i proučavao DNK 14 osoba starosti od 50 do 67 godina.
Ispitanici su svake godine prolazili kroz redovan pregled i s vremena na vreme popunjavali upitnike u kojima su davali ocene u vezi sa stepenom njihove izolacije u društvu. U samoj grupi bilo je 6 osoba koje su iznova izbijale na vrh skale usamljenosti i 8 osoba koje su se našle visoko na skali društvenih veza, jer su njihove veze sa ostalim ljudima bile više nego zadovoljavajuće.
Bilo da su se našli u grupi usamljenih osoba ili u grupi društveno aktivnih, sve osobe su imale jako sličnu pozadinu, koja je obuhvatila i istoriju bolesti i druge direktno povezane faktore.
Rezultati i očekivanja
U poređenju sa svojim društveno aktivnim vršnjacima, kod usamljenih osoba je zabeležen hiperaktivniji rad određenih gena koji izazivaju upale i porast ćelija. Kod istih osoba je takođe zabeležen nedovoljno aktivan rad gena koji kontrolišu upale i životni ciklus ćelija.
Ovi genetski šabloni objašnjavaju razloge koji stoje iza činjenice da se hronična usamljenost dovodi u vezu sa lošijim zdravljem i ubrzanim starenjem.
Teoretski je već sad moguće razviti terapije za sprečavanje rizika koje genetske promene nose kod usamljenih osoba, ali da bi to postalo stvarnost, potrebno je sprovesti još veća istraživanja, koja bi potvrdila do koje pojave najpre dolazi – do usamljenosti ili do premena u genima.
Detaljna istraživanja će verovatno doći do zaključka šta činiti usamljenim osobama, kako im se zdravlje ne bi pogoršalo.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com