Odnos prema hrani je retko kada stvar čistog ukusa: uživanje u čarima nepca (odavno) je upropašćeno različitim načinima prebrojavanja i smanjivanja kalorija. Žene su na udaru ove mučiteljske strategije, kojoj se podvrgavaju bez obzira na uzrast, poreklo i afinitete. Kultura mršavog tela je, definitivno, osvojila svet.
Mali pokušaji trijumfalnog vraćanja normalnom telu i njegovim genetskim predispozicijama, različitim od mršave, skoro dečačke figure nametnute putem medija, uglavnom nikada ne dožive da postanu deo mainstream-a. Iako će mnoge osobe priznati kako je sasvim normalno (pobogu!) da postoje određeni viškovi, celulit i sve ostale „nesavršenosti“, u potaji će misliti s radošću o nekoliko smaknutih kilograma i užem struku.
Likovanje prouzrokovano manjom težinom, međutim, biva sasvim lako prekinuto dolaskom nove fiks-ideje o prekomernoj težini – iz nekog razloga, kilograma uvek ima previše. Rezultat je, u najboljem slučaju, ispijena figura, upropašćena krvna slika i generalna slabost organizma, a u ekstremnim primerima i anoreksija.
Ta opsesija težinom i nekakvim idealnim merama, oličenim u tobožnjem obimu 90-60-90, uspešno se opire promeni. Devojčice se od ranog detinjstva uče kako je „sramota biti debela“, pri čemu se vodi računa isključivo o veoma subjektivnom doživljaju izgleda, dok se zdravstvene implikacije određene težine skoro uvek ostavljaju po strani.
Jasno je da se većina nas ipak odazove zovu vitkog tela. Međutim, ta linija između „vitkosti“ i mršavosti“ prekorači se veoma lako, dok su načini održavanja željenog broja kilograma najčešće pogrešni – dijeta umesto vežbe, iznurivanje organizma umesto brige o njemu.
Prvi korak u izlečenju od „bolesti vitkosti“ jeste realno sagledavanje sopstvenog tela, prihvatanje njegove anatomije i metaboličkih potreba. Nakon toga, treba naći zlatnu sredinu: prežderavanje i izgladnjivanje su samo dve strane medalje – obe vode raznim bolestima.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com