Kada su 1999. godine NATO bombe sa osiromašenim uranijumom zasule Srbiju, stručnjaci su upozorili da će posledice po zdravlje ljudi i prirodu biti nesagledive i dugoročne, ako ne i trajne. Zagađeno zemljište i dubinski vodotokovi, mutirane biljke, maligne promene u genetskom materijalu živih organizama…
Dvadeset godina kasnije, naučnici su, izgleda, zaključili da stanje baš i nije toliko zastrašujuće – barem kad je reč o životnoj sredini. Čak se sve više govori o „čistim, netaknutim” predelima u kojima se može pokrenuti organska proizvodnja. Umesto naknade za oranice, potoke i šume uništene za vreme bombardovanja, dobijamo finansijsku i savetodavnu pomoć za uzgajanje organske hrane, koja je sve traženija i vrlo profitabilna roba i na stranom i na domaćem tržištu.
Nedavno je nacionalno udruženje za razvoj organske proizvodnje „Serbija organika” predstavilo prvu modernu namenski kreiranu bazu podataka o ovoj proizvodnji u našoj zemlji, razvijenu uz podršku Usaidovog Projekta za konkurentnu privredu. Kakva je svrha ove baze podataka, kome je namenjena i na šta uopšte mislimo kad govorimo o organskoj proizvodnji, pitamo Ivanu Simić, generalnu sekretarku „Serbija organika”.
1. Šta je, u stvari, organska proizvodnja, koju uglavnom poistovećujemo sa konceptom zdrave hrane?
To je celovit sistem upravljanja farmama i proizvodnjom hrane koji se oslanja na ekološke, to jest prirodne procese i supstance umesto na upotrebu veštačkih sredstava i tehnologija koje mogu imati nepovoljne efekte, a što je uobičajena praksa kod konvencionalne poljoprivrede. Organska proizvodnja je kombinacija tradicije, inovacija i nauke od koje ima koristi zajednička životna sredina. Organska poljoprivreda se zasniva na principima zdravlja zemljišta, biljaka, ljudi, životinja i planete u celini, ekologije, odgovornog upravljanja poljoprivredom da bi se očuvalo zdravlje sadašnjih i budućih generacija i ekosistema.
2. Kada se prvi put pominje uzgoj organske hrane u Srbiji?
On je počeo još 1989. u južnoj Srbiji, u okolini Blaca, zahvaljujući poslovnoj inicijativi kompanije „Den Juro”, koja je izvezla prvi kontigent organskog voća iz naše zemlje 1990. Iste godine je Nevladina organizacija „Teras” iz Subotice pokrenula kampanju za promovisanje organske proizvodnje u skladu sa standardima Međunarodne federacije za organsku poljoprivredu.
3. Kakav je njen značaj za ekonomiju i stanovništvo?
Organsku proizvodnju posmatramo u kontekstu održivog razvoja i zelene ekonomije koja čuva i unapređuje prirodne resurse i čovekovu sredinu, a istovremeno nudi rešenja za prevazilaženje siromaštva. Ona upošljava više radne snage, razvija ruralne sredine i utiče na smanjivanje migracija seoskog stanovništva u gradove, pa samim tim sprečava i degradaciju poljoprivrednog zemljišta usred pretvaranja u utrine. Izvoz organskih proizvoda raste iz godine u godinu, lane je njegova vrednost bila oko 27,5 miliona evra, što je porast za više od šest puta u poslednjih sedam godina. Ovi podaci su važni i zbog činjenice da imamo male površine pod ovom proizvodnjom. Dakle, iznos bi sigurno bio mnogostruko veći sa povećanjem tih površina. Tražnja za organskim proizvodima na međunarodnom tržištu je velika.
4. O kolikim površinama i kolikom broju proizvođača uopšte govorimo? Da li se ti i slični podaci mogu naći u bazi podataka o organskoj proizvodnji u Srbiji?
Prema našim podacima, površine pod organskom proizvodnjom su sa 5.855 hektara u 2010. godini povećane na oko 13.500, ali obradivih je samo 11.800, što iznosi manje od pola procenta ukupnih obradivih površina (0,38 odsto). Broj proizvođača je u istom periodu povećan sa 137 na 6.153. Pomenuta baza, osim podataka o proizvođačima, sadrži i one o prerađivačima, asortimanu, količinama i standardima. Svaki korisnik može tu, na jednom mestu, da nađe sve potrebne informacije za svoje poslovanje, bilo da je reč o sirovinama, mogućnostima saradnje ili trgovini.
5. Kojim propisima je regulisana organska proizvodnja u Srbiji? Da li smo se prilagodili standardima i propisima EU u ovoj oblasti?
Ova je oblast prilično harmonizovana sa regulativom EU. Neusaglašenosti su vrlo male i one će se harmonizovati uskoro.
Uređena je Zakonom o organskoj proizvodnji, koji pored ostalog obuhvata metode organske proizvodnje, kontrolu i sertifikaciju proizvoda, obeležavanje, skladištenje, prevoz, promet, uvoz i izvoz. Pravilnikom o kontroli i sertifikaciji bliže se propisuju uslovi koje bi trebalo da ispuni kontrolna organizacija, kao i metode organske biljne i stočne proizvodnje, tehnološke postupke prerade i drugo.
6. Kako i koliko država ulaže u razvoj domaće organske proizvodnje?
Ministarstvo poljoprivrede daje direktne podsticaje po hektaru biljne površine (uvećani za 120 odsto u odnosu na konvencionalnu proizvodnju) i po grlu životinja ( uvećani za 40 odsto), a takođe pomaže i troškove kontrole i sertifikacije, u vidu povraćaja od 50 odsto, to jest 65 odsto tih troškova za proizvođače iz područja sa otežanim uslovima rada u poljoprivredi. Za organsku proizvodnju su važne i mere podsticaja ruralnog razvoja, pa organski proizvođači mogu da ostvare subvencije za nabavku poljoprivredne mehanizacije, opreme, preradnih kapaciteta i drugo.
7. U kojim oblastima je ova vrsta proizvodnje u Srbiji najzastupljenija? Koliko je danas njeno učešće u ukupnoj poljoprivredi i učešće organskih proizvoda na tržištu Srbije? Koliki je prosek EU?
Vojvodina je region sa najvećim učešćem površina pod organskom proizvodnjom, oko 45 odsto, sledi region istočne i južne Srbije sa 34 odsto. Najveći udeo u gajenoj površini ima voćarstvo, pa žitarice. O učešću organskih proizvoda na tržištu kod nas ne postoje podaci. Niko se time ne bavi. Potrošnja organske hrane u EU varira od države do države, prosek je 2016. godine bio 61 evro po osobi, a u celoj Evropi 41 evro, što je dvostruko više nego pre desetak godina. Švajcarska je u 2017. godini imala najviši iznos potrošnje za organsku hranu po glavi stanovnika – 288 evra, Austrija 196 evra, Nemačka 122, Francuska 118 evra. Globalno, evropske države imaju najveći udeo prodaje organske hrane u odnosu na ukupni procenat potrošnje namirnica. Danska ima najveći udeo potrošnje organske hrane u svetu – 13,3 odsto.
8. Koliko je organska hrana u našim radnjama skuplja od druge, kakav je taj odnos u drugim zemljama EU?
Cene organskih proizvoda se prilično razlikuju, u zavisnosti od vrste, od maloprodajnog mesta, proizvođača… Ali se taj raspon uglavnom kreće od 50 do 400 odsto u odnosu na istu robu konvencionalno proizvedenu. U zemljama EU su organski proizvodi srazmerno jeftiniji nego kod nas, ali i tamo to zavisi od vrste proizvoda (biljni su generalno jevtiniji u odnosu na životinjske), ali se ne mogu porediti ni različite države u EU.
9. Kako potrošači da budu sigurni da su kupili organski proizvod?
Trebalo bi da obrate pažnju da na ambalaži proizvoda stoji nacionalni logo na kom piše ćiriličnim pismom „organski proizvod”. Samo takvi garantuju da su prošli sistem kontrole i da su sertifikovani u skladu sa propisima. Jedino proizvođači sa tim sertifikatima imaju pravo da voće, povrće ili meso tako deklarišu i promovišu. Kontrolu i sertifikaciju obavljaju ovlašćene kontrolne organizacije. Kupci takođe imaju pravo da u svakom maloprodajnom objektu, uključujući i pijacu, zatraže na uvid kopiju sertifikata, sa datumom važenja i navedenim proizvodima za koje je izdat.
10. Da li je naša javnost dovoljno upoznata sa koristima od organske proizvodnje i organskih proizvoda?
U suštini nije, i to je nešto na čemu „Serbija organika” intezivno radi godinama, mada sve veći broj građana postaje svestan značaja zdrave ishrane u prevenciji bolesti i ne želi da jede namirnice sa ostacima raznih agrohemikalija. Ipak, većina potrošača uglavnom još nema takve informacije, mnogi misle da je organska hrana stvar pomodarstva. Takođe, veoma niska je i javna svest o pozitivnom uticaju organske poljoprivrede i na očuvanje i unapređenje prirodnih resursa i celokupne životne sredine.
(Aleksandra Mijalković, „Politika“)
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com