Početak priče o kreatinu seže u daleku 1835. godinu. Grupa fiziologa otkriva kreatin-fosfat i njegovu ulogu u organizmu, a potom nastaje duga, preduga pauza. Pretposlednja karika prenosa energije u organizmu dugo nije zagolicala maštu trenera, jer su glavne nade polagane upravo na poslednju kariku – ATP (adenozin-trifosfat), kao na glavno oružje budućih šampiona i rekordera.
Pokušaji „upumpavanja“ ATP-a nisu, međutim, prošli onako kako se želelo. Ljudsko telo se brine da uvek ima dovoljnu količinu ATP-a na raspolaganju, ni manje, ali nažalost, ni više. Ni početkom 21. veka nije bilo nagoveštaja da smo uspeli da prevarimo organizam i da mu damo veću količinu čiste anaerobne energije uskladištene u ATP-u. Iz perspektive generala koji je najpametniji posle bitke, logičan potez bio bi ojačavanje „druge linije“, tj. traženje načina da dodatna količina energije stigne preko kreatin-fosfata, jer on direktno dopunjava ATP.
Ova teorija je pretočena u praksu tek posle Olimpijskih igara u Barseloni 1992. godine. Do tada su samo kružile glasine o „superoružju“ koje koriste neki sportisti. Nekoliko meseci ranije, na Zimskim olimpijskim igrama, holandski brzi klizači odneli su kilograme plemenitih metala i usput oborili mnoštvo svetskih rekorda. Da li su znali nešto što drugi nisu, ili su samo imali kvalitetniji trening? Tog leta, britanski atletičari, pre svega Linford Kristi i Seli Ganel, ne znaju za poraz i svi ih vide na podijumu Olimpijskih igara u Barseloni. Još jedna slučajnost ili ne, kako se naknadno ustanovilo.
Da u svemu tome ima nečega što „radi“, a nije samo posledica igranja skupim i nesigurnim steroidima, predstavlja činjenica da već 1993. godine nastaje pravi kreatinski bum. Od tada, nijedna prodavnica sportskih suplamenata u Americi nije bila bez kreatina. Priča o kreatinu širi se svuda po svetu i renomirani naučni časopisi objavljuju sve veći broj istraživanja o kreatinu, načinu njegove upotrebe, doziranju, primeni i prednostima u pojedinim sportovima.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com