Postoji priča koja se svakom od nas bar jednom desila. Dug, iscrpljujući dan na poslu. Puno stvari treba da se uradi, a sve ide naopako. Nervoza ne popušta, i samo čekamo trenutak da stavimo tačku na svoj radni dan. Hoćemo da konce svoga života ponovo vratimo u svoje ruke i da konačno uradimo nešto samo za sebe i za svoju dušu (i telo).
Odlazak u fitnes centar vidimo kao spas za istanjene živce i jedva čekamo da se iskalimo na tonama gvožđa, ili da osetimo blaženstvo posle iscrpljujućeg aerobnog treninga. Već sebe vidimo kako vežbamo, kada nas u stvarnost vraća osećaj gladi. Kakav previd. Skoro sve smo stigli da uradimo na poslu, osim što smo zaboravili da jedemo. U stvari, sećamo se nekog brzog obroka tog jutra, jedne kafe u toku kratke pauze, a onda praznina u sećanju, ali i u stomaku. Osećamo se prevareno i vežbanje nam izgleda manje privlačno, jer treba jesti, sačekati bar dva sata, a onda nam ceo dnevni raspored pada u vodu.
Treniranje na prazan stomak i treniranje sa osećajem gladi – dve su različite stvari. Ko se upustio u ovo drugo, shvatio je da nema tu ničeg od treninga, osim tvrdoglavog ponavljanja jedne rutine, bez mnogo entuzijazma. Odrađivanje forme, bez suštinske svrhe, i ništa više.
Dešavalo se da se najedemo pre odlaska na vežbanje, ali i tada smo prolazili podjednako loše i kleli se da to sebi nećemo više nikada uraditi. Praksa uzimanja slatkih stvari neposredno pre vežbanja, „kako bismo povratili šećer“, neke je koštala preranog i prilično neprijatnog završetka treninga. Insulin nam tada postaje neprijatelj, a tremor, hladno znojenje, mučnina i lupanje srca – uobičajena su pojava kod ovakvih brzih i slatkih obroka pred trening. Oni uporniji doživljavali su kolaps, ili su „grlili porcelan“ u najbližem toaletu, i opet se trening pretvarao u noćnu moru, umesto da to vreme bude svetla tačka toga dana.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com