Kažu da se sve menja tempom koji jedva možemo da pratimo. Količina informacija kojoj smo izloženi ne dopušta nam ni da ih primimo, a kamoli da ih analiziramo i nešto na kraju naučimo. Trebalo bi najpre savladati hroničan umor, koji često uzima prevelik danak u zdravlju.
Dan treba izgurati kako-tako, a uverenje da ćemo sutra stvari postaviti na mesto – daje nam opravdanje da posegnemo za još jednom kafom, „guaranom“, „red bulom“ ili sličnim stimulansima. O slatkišima punim „energije“ nije potrebno ni govoriti. Kratkotrajno rešenje je poput kratkotrajnih kredita – zakrpi jednu rupu, a otvori još dve. Zar stvarno mislite da vam snagu mogu dati samo dva decilitra tečnosti (sa 90 % vode) ili štanglica slatkiša od 30 grama? Osetili ste se bolje posle toga, ali koliko dugo i šta se onda desilo? Kad bi to bilo zaista onako kako nam reklamne poruke kažu, ne bi trebalo da jedemo ništa osim tri-četiri konzerve dnevno, ili nekoliko čokoladica uz litar kafe.
Probajte zato da izađete iz začaranog kruga umora i potištenosti kom kumuju znani i neznani uzroci. Jedan je gotovo isti za sve – hipoglikemija. Zvuči kao bolest, poprimila je oblik epidemije, ali se ipak radi o kratkotrajnom poremećaju u organizmu, bolje reći, disbalansu. Koliko je ovaj poremećaj bitan – može se zaključiti na osnovu simptoma koji nam se dešavaju toliko često da smo ih prihvatili kao uobičajena stanja.
Ako se bez razloga osećate napeto i nervozno, krivac je najčešće hipoglikemija. Isto stanje dovodi nas kasnije do bezvoljnosti. Postajemo preosetljivi, lenji i mrzovoljni, kao da smo bez cilja. Ukoliko se teško koncentrišemo ili smo zaboravni i neodlučni, opet je hipoglikemija na listi sumnjivih. Bilo bi, naravno, lepo kada bismo sve svoje probleme svalili na jednu adresu, ali statistike kažu da bi bar pola ovakvih stanja bilo izbegnuto kada bi nam nivo šećera u krvi bio normalan i, što je najvažnije, stabilan.
„Šećerni bluz“, kako ga neki istraživači u žargonu zovu, prepoznatljiv je u svim slojevima društva, a najčešći uzrok mu je preterano konsumiranje šećera. Pri tom se ne misli samo na beli konsumni kristal šećer, kog zahvatimo kašičicom i stavljamo u čaj ili kafu; najveći problem su svi oni šećeri koje ne vidimo, a koji se neopaženo provlače u ishrani. To su keksići koje jedemo, čokoladice i drugi slatkiši, ali najveći problem ipak predstavljaju bezalkoholna pića, koja nisu ništa drugo do šećerne vodice sa dodatkom arome.
Zvuči gotovo apsurdno da šećer, za koji kažu da je naše gorivo, postaje neprijatelj organizmu. Provociran trenutnim visokim koncentracijama šećera u krvi, organizam, pre svega pankreas, izbacuje velike količine insulina, koji obara visok nivo (ali malu količinu) šećera, konvertujući ga u masnoće i spuštajući ga na neprihvatljivo male vrednosti, koje donose niz neželjenih efekata. Nemojte misliti da niste bili u školi kada se na času pričalo o pravilnoj ishrani. Tog predmeta nema (!?) ni u bogatijim društvima. Učiće vas detaljno o parenju člankovitih glista, ali o činjenici da vas čist šećer može ubiti, saznaćete posle mnogo godina, verovatno sasvim slučajno. Mi nismo pravljeni za proste šećere kao izvor goriva. To znači da sve što se svrstava u monosaharide i disaharide potencijalno pravi probleme.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com