Ako ste ikada pokušali da smanjite unos ugljenih hidrata, možda ste odlučili da izbacite hleb, testeninu ili one opako primamljive mafine – verovatno ste otkrili da to uopšte nije lako. Moguće je da ste sami sebe uverili da je u pitanju snaga volje (ili nedostatak iste). Ali ispostavilo se da bi razlog mogao biti mnogo dublji i, verovali ili ne, ukorenjen u našim genima.
Da, tako je. Nedavna studija objavljena u oktobru 2024. u časopisu Science otkriva da naša ljubav prema skrobnim namirnicama možda potiče iz prošlosti starije od 800 hiljada godina. Istraživači sa Univerziteta u Bafalu i Džeksonove laboratorije su pratili gene koji upravljaju našom sposobnošću da varimo skrob i došli su do zanimljivih otkrića o genu AMI1. Ukratko, više kopija ovog gena znači više amilaze – enzima koji razlaže skrob u šećer i omogućava nam da više uživamo u toj hrskavoj kori hleba.
Naša drevna opsesija
Zašto je gen AMI1 toliko važan? Pa, nije samo odgovoran za razgradnju skroba već i za ukus skrobne hrane. Dakle, kada danas zagrizemo kroasan ili parče sveže ispečenog hleba, mi zapravo aktiviramo nešto što je deo nas od davnina.
Lovci-sakupljači, naši preci koji su lutali Evroazijom pre početka poljoprivrede, nosili su u proseku četiri do osam kopija gena AMI1. Ova genetska oprema im je olakšala varenje skroba u vreme kada im je bila potrebna svaka kap energije da prežive. Dakle, već tada se „rodila” naša ljubav prema ugljenim hidratima. I to nije bila samo naša ekskluziva – istraživači su pronašli više kopija gena AMI1 i kod naših neandertalskih i denisovskih rođaka.
Šta to danas znači za nas ljubitelje ugljenih hidrata?
Ako osećate da čak ni najjača dijeta ne može da potisne vašu želju za pecivom, moguće je da su vaši geni jednostavno „evolutivno programirani“ da prežive na skrobu. Oni sa više kopija gena AMI1 verovatno imaju bolji kapacitet za varenje skroba i mogu da izvuku više energije iz njega, što je njihovim drevnim precima dalo evolucionu prednost.
Pored toga što nam pruža dublji uvid u našu prošlost, ovo istraživanje bi moglo baciti novo svetlo na metaboličko zdravlje. Na primer, ako naučnici bolje razumeju kako se naša tela razlikuju po tome kako vare skrob, mogli bi otkriti zašto neki od nas ne odustaju u borbi protiv ugljenih hidrata — dok se drugi osećaju fantastično na njima.
Ako su nas naši geni vekovima gurali ka ugljenim hidratima, možda nije fer očekivati da ćemo nadjačati tako duboku privlačnost samo snagom volje. Možda bi trebalo da oprostimo sebi poneki „dan varanja“ – i to sa zadovoljstvom, jer znamo da je ta ljubav prema skrobu jednostavno u genima.
(Večernji list)
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com