Slavska čestitanja sada podsećaju na vreme ratova, sankcija i izolacije. Korona razdvaja ljude. Sečenju slavskog kolača često ne prisustvuju ni svi članovi uže porodice. Školarci ne bi trebalo kod starijih, studentima je bolje da ne putuju prenatrpanim autobusima, babe i dede uplašeni, majke i očevi zbunjeni…
Vraćamo se telefonskim razgovorima, uz želje da ćemo se videti kada sve prođe, za sledeću slavu biće okupljanja, biće bolje, jedared se i ova nenormalnost mora završiti.
Ipak, niti ko zna kada će ovo proći, niti kako će se završiti. U tome se ogleda sličnost sa turobnim devedesetim. Poruke „videćemo se“ i „biće bolje“ nisu utemeljene na bilo kakvoj realnoj pretpostavci, već na želji, nadi. Nada umire poslednja, bez nje život ne bi imao smisla. Bez želje, voljnog momenta, ne može biti ni bilo kakvog delanja.
Stanje nenormalnosti može da bude i beskrajno
Međutim, svi ti pojedinačni utisci neće opredeliti tok i trajanje stanja u kom se nalazimo. A po svoj prilici, tok se nastavlja, ovo će trajati. Psihološka granica je probijena, sa koronom ulazimo u novu godinu, očekivanja se više ne projektuju za naredne mesece, već za naredne godine.
Ljudi se postepeno navikavaju da će stanje nenormalnosti postajati stvar normalnosti. Ograničavanje kretanja, smanjivanje broja i intenziteta društvenih kontakata, učenje na daljinu, zasipanje stanovništva prevelikim brojem pretpostavki koje će sejati masovnu konfuziju i dezorijentisanost.
Vakcinacija je već sada prvorazredno političko pitanje, ne samo zbog (ne)obaveznosti, već i zbog toga ko je proizvodi i kako je proizvodi. Dakle, ni vakcine, pa taman bile najpouzdanije, više nisu garancija završetka stanja. Jer, ono što postane političko pitanje, ne skida se brzo sa dnevnog reda. Neke vakcine trajaće par meseci, neke se neće svuda u svetu priznavati…
Pri tome, vakcine ne moraju biti i najvažnije političko pitanje u svemu ovome. Pandemija je donela veliku nesreću, posledice će biti gore i od najcrnjih prognoza, uprkos optimističnim najavama o rastu dži – di – pija, porukama da smo već pobedili.
Nekome rat, nekome brat
Stara poslovica kaže: nekome rat, nekome brat. Velika nesreća za većinu čovečanstva, ne znači i veliku nesreću za sve. Nekima je stanje nenormalnosti donelo nenormalne profite i ogromnu priliku za vrtoglavo uvećavanje moći.
Statistički podaci pokazuju da se od proleća do jeseni 2020. godine bogatstvo najimućnijih ljudi na svetu povećalo za 27,5%. Na preko deset hiljada milijardi dolara. Broj milijardera se takođe povećao, za 31, na 2.189. Džef Bezos (procenjeno bogatstvo je 189 milijardi) i Ilon Mask dosegli su maksimume, raspolažu najvećim sredstvima ikada u poslovnim karijerama. Tehnološki (digitalni) sektor beleži rast od 41%. Od 2009. godine, prema podacima švajcarske banke UBS, rast u ovoj oblasti je 566%, u zdravstvu 548%, maloprodaji (široka potrošnje) 300%, finansijskim uslugama 229%, informativnoj sferi 204%. Zaustavljanje određenih ekonomskih aktivnosti, u turizmu, avionskom saobraćaju ili pad cene sirove nafte, ne znači i da svi ekonomski procesi staju. Novac se seli u profitabilne privredne grane. Jedni bankrotiraju, drugi ubiraju ekstraprofit.
Bogati još bogatiji
Pandemija je uzrokovala da bogati postanu još bogatiji. Uzrokovala je i da ljudi menjaju navike. Prelazak psihološke granice često znači prihvatanje nenormalnosti kao normalnosti, vanrednog kao redovnog. Zaključavanje i ograničavanja su nešto sa čim se treba miriti, sa čim se mora živeti. Takav okvir osigurava uvećavanje profita u navedenim sektorima, ali i apsolutni nadzor pojedinaca.
Dakle, preklapaju se interesi krupnog kapitala i bezbednosnih struktura, večito željnih za kontrolom svačega i svakoga. Preklapaju se interesi i sa političkim centrima moći, onima koji zagovaraju globalizaciju kao neminovnost.
Sa jedne strane, projektovano je da države iz pandemije izađu slabije. Države koje su već sada slabe verovatno će i nestajati, neke suštinski, svodeći se na puke servise multinacionalnih korporacija, a neke i bukvalno. Sva odgovornost za neuspeh prebacuje se na državne institucije, politička rukovodstva, zdravstvene sisteme koji nisu sposobni da izdrže udarac, budžete koji nisu dovoljni da pokrpe sve rupe. Rešenje dolazi sa globalnog nivoa, pri čemu se globalizacija definiše i tumači samo na jedan način, kao vesternizacija svih delova sveta.
Države gube igru
Sa druge strane, države su u kategoriji „ekonomskih gubitnika“, novca će nedostajati i za borbu protiv pandemije, ali i za socijalne programe koji su nužni u postpandemijskom vremenu, što otvara vrata za nove kreditne linije, nova pozajmljivanja, nova doštampavanja dolara. Na osnovu tih zaduživanja realne ekonomske resurse veći i bogatiji pokupovaće u manjim i siromašnijim zemljama za „tepsiju ribe“. Računica je jednostavna: bez nacionalne ekonomije nema ni državnog suvereniteta.
Naravno, ovakav pristup je socijalno destruktivan, prevelika razlika između par hiljada ultra – bogatih i par milijardi ultra – siromašnih uvek je proizvodila revolucije. Desuverenizacija je čak proizvodila i ratove. Takav plan je ne samo dugoročno neodrživ, već i srednjoročno neostvarljiv. Ali, ovde je reč o kratkoročnom.
Nekima toliko dobro ide u pandemiji, da su od toga pobesneli. I ti neki raspolažu ogromnim bogatstvom, manipulišu informacijama, zloupotrebljavaju državne ustanove u različitim zemljama kako bi usmeravali tok globalnog procesa, produžavali stanje. Da li je svima u interesu da se nenormalnost brzo završi? Naprotiv, vrlo moćnim pojedincima i (neformalnim) strukturama u interesu je da traje!
Uprkos nadanju i željama milijardi ljudi, trajanje nenormalnosti produžava želja za profitima koji se mere milijardama dolara. Za običnog čoveka ovo stanje nenormalnosti postaje kao ratno, sankcije se uvode, izolaciji već prisustvujemo. Za neobične pojedince ovo stanje je najmiliji brat, omogućava im šanse kakve nisu ni sanjali.
Zbog toga je teško predvideti kada će se završiti i kako će se završiti. Borba protiv korone više nije cilj sam po sebi, već sredstvo za ostvarivanje nekih drugih ciljeva.
(Sputnjik)
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com