Izgurasmo skoro do kraja prvi talas epidemije kovida 19 s relativno malo direktnih ljudskih gubitaka (bar u odnosu na moguće scenarije). Cena je, doduše, bila visoka. Ona se najmanje ogleda u povremeno preteranom kršenju našeg prava na slobodu kretanja, jer je razumnom svetu jasno da, u situaciji u kojoj smo se našli, nije bilo pravih alternativa (argumentacija bi zahtevala poseban članak). Mnogo su presudniji ogromni ekonomski gubici nastali znatnim umrtvljavanjem proizvodnih, uslužnih i drugih aktivnosti u zemlji. Žrtvu takvih razmera teško bismo mogli da ponovimo u bliskoj budućnosti bez ozbiljnog urušavanja našeg privrednog kapaciteta i razvojnih mogućnosti. Tu su i indirektne posledice, da pomenemo samo negativan uticaj na mentalno i fizičko zdravlje cele populacije (izolovanost dece u skučenom okruženju kakvo je stan, bez socijalne interakcije s vršnjacima; smanjena fizička aktivnost svih uzrasta, s posledičnim gubljenjem kondicije i, eventualno, gojaznošću; oklevanje da se traži lekarska pomoć čak i kad se jave simptomi bolesti; smanjen obim bolničkih usluga, osim ako je reč o kovidu 19 i hitnim intervencijama, itd.).
Postavlja se pitanje: šta i kako dalje? Stidljivo se predlaže tiho prokužavanje, ali bez objašnjenja zašto je ono dobro, za razliku od njegovog pandana, eksplozivnog prokužavanja, protiv kojeg smo se ogorčeno borili ovog proleća. Osnovna razlika je što je u prvom slučaju zaražavanje razvučeno tokom dugog perioda, pa svakom obolelom može da bude pružena odgovarajuća nega, dok u drugom slučaju navala velikog broja bolesnika za kratko vreme dovodi do nemogućnosti da svi budu zbrinuti. Krajnji rezultat je, međutim, isti: dostiže se nivo otpornosti populacije, tzv. kolektivni imunitet, koji sprečava masovno obolevanje u bliskoj budućnosti. U oba slučaja, ukoliko se proces odvija spontano, biće mnogo umrlih među ranjivim segmentima populacije (stari i hronično bolesni).
Upravo zato je ključno da se u međuvremenu štite te kategorije stanovništva. Teoretski gledano, delimično rešenje sastojalo bi se u držanju starih osoba i hroničnih bolesnika u kakvoj-takvoj izolaciji bar godinu-dve, dok kolektivni imunitet dovoljno ne poraste, a optimalno rešenje bilo bi da se ugroženim građanima, nažalost takođe verovatno tek za godinu dana, ponudi vakcinacija.
Dugo je to vreme, pa se pribegava samozavaravanju tvrdnjom da je virusu otupela ubojitost, stručno nazvana virulencijom, te da je opasnost minula. Postoje zaista zapažanja da uzročnike bolesti oslabljuje gajenje pod nepovoljnim uslovima (na tom principu zasniva se vakcina protiv tuberkuloze), ali i da oni mogu da postaju sve razorniji ukoliko se prenose s jedne na drugu osetljivu osobu. Dosadašnje iskustvo s novim virusom korona pokazuje da je on dobro prilagođen na čovečiji organizam i da mu je u njemu lagodno, ali se, srećom, nije dodatno prozlio.
S tačke gledišta preživljavanja, uzročniku je bolje da bude pitom i da se nesmetano prenosi s domaćina na domaćina, jer smrt bolesnika označava i kraj njenog izazivača. Za takvo prilagođavanje, međutim, izazivaču lepre bio je potreban milenijum (neko stoleće više ili manje), a izazivač besnila još je po pravilu smrtonosan. Doduše, u prvom slučaju reč je o bakteriji, a u drugom čovek, kao slučajan domaćin, predstavlja slepi kolosek prenošenju virusa, nevažan za njegovo održavanje u prirodi. Ipak, male boginje su danas u zabitima podjednako opasne kao i pre više vekova, a u razvijenom svetu do mnogo manje smrtnosti ne dovode zbog promene virusa, već čoveka (veća opšta otpornost zbog bolje ishrane, dovoljno vitamina A, itd.). Epidemije dečje paralize počele su da se javljaju pre manje od 150 godina i imale su istu smrtnost sve dok nisu vakcinama dovedene do skoro potpunog nestanka.
I što se tiče uzročnika kovida 19, nije se on promenio, već mu je otežano prenošenje sa čoveka na čoveka. Razlog za to doskora su bile preduzimane mere, a danas je to u sve većoj meri pozno proleće. Po analogiji s ostalim sličnim zarazama, i kovidu 19 pogoduje hladno i suvo vreme, kad se najveći deo dana provodi u zatvorenom prostoru. S približavanjem leta, čovek je mnogo češće na otvorenom, a vlažan vazduh čini da kapljice odlepljene sa sluznice izvora zaraze kijanjem, kašljanjem ili govorom teže dospevaju do bližnjih, jer im, skoro poput zida, put skraćuje vodena para. Neke, naravno, pogađaju sabesednika, ali je njihov broj mali, pa je ili nedovoljan za obolevanje ili dovodi do blage kliničke slike.
Tako se vraćamo konceptu tihog prokužavanja. U Srbiji se do danas novim virusom korona zvanično zarazilo manje od 12.000 osoba. Stvarni broj je verovatno 10-20 puta veći. Ali, čak i ako je pedesetostruko veći, to znači da je zaraženo jedva 10 odsto populacije. Mada još ne znamo ni da li se otpornost uvek javlja posle infekcije, ni koliko dugo traje, idealno bi bilo da se bar deo dece i mladih ljudi prokuži tokom leta, kada su veliki izgledi da će infekcija biti neprimetna ili blaga, jer bi time otupeo epidemijski udar naredne jeseni, odnosno zime.
Za osobe trećeg doba ostaje da se i dalje čuvaju, sve dok im se ne ponudi vakcinalna zaštita. Oni će maske sve ređe nositi, ali valja da stalno drže rastojanje i peru ruke.
Epidemiolog, profesor Medicinskog fakulteta, u penziji, „Politika“
Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com