Iz godine u godinu oslikavanje tela postaje sve veći hit među javnim ličnostima, ali i među anonimnim ljudima koji žele da „ugrade” u kožu likove omiljenih sportista, pevača, glumaca, voljenih osoba ili imena dragih ljudi. Kada se odlučuju za „tatu” koji će im krasiti ruke, vrat, leđa, butine, stopala… mali broj njih razmišlja o posledicama koje mogu da imaju usled tetovaža, posebno nestručnih. Jer, ukoliko se ovaj postupak ne obavi u sterilnim uslovima, osoba može da dobije najrazličitije viruse, od kojih su svakako najopasniji HIV ili hepatitis. I to nije sve.
Unošenje boje u kožu sa sobom nosi i rizike, pre svega od bakterijskih infekcija u zavisnosti od uslova rada u salonima za tetovažu, pojašnjava profesor dr Lidija Kandolf Sekulović, načelnica Klinike za kožne i polne bolesti Vojnomedicinske akademije. Postoji rizik i od razvoja takozvane kontaktne preosetljivosti na sastojke boje, sa čime se lekari sve češće susreću u praksi. Najčešće se razvija alergija na parafenilendiamin, crnu boju koje ima kako u preparatima za trajnu tetovažu, tako i u preparatima za privremenu tetovažu (tetovaža crnom kanom).
– Javlja se lokalna reakcija koja može da traje i nedeljama u vidu otoka, crvenila, stvaranja mehurova ispunjenih tečnošću, izrazitog svraba na mestu unošenja boje uz mogućnost infekcije. Razvoj ovakve alergije može da komplikuje život zauvek jer se boja nalazi i u bojama za kosu. Tako je moguća veoma izražena reakcija prilikom farbanja moguća je pojava mehurova i vlaženje na celoj glavi, traje takođe nedeljama i ne može lako da se povuče čak i uz terapiju kortikosteroidima. – Ta boja se nalazi i u crnoj obući i odeći, tamnoj šminki, u preparatima za razvijanje filmova. To znači da se vrlo često srećemo sa njom u svakodnevnom životu, pa jedna tetovaža može da stvori trajnu specifičnu alergiju koju nijedan lek ne može više da izbriše iz imunološkog sistema – dodaje dr Kandolf Sekulović.
Tetovirane osobe obično se iznenade kada se odluče za dobrovoljno davanje krvi jer im lekar tada saopšti da neko vreme posle crtanja po telu ne mogu da doniraju dragocenu tečnost.
To potvrđuje i dr Jelena Stojneva Istatkov, načelnica Odeljenja za prikupljanje krvi dobrovoljnih davalaca u Institutu za transfuziju krvi Srbije.
– Oni koji su imali tetovažu ili pirsing ne mogu da daju krv najmanje šest meseci, odnosno 180 dana od tetoviranja ili pirsinga, zbog mogućih infekcija koje se prenose krvlju. Taj vremenski period je minimum i poštuje se u većini zemalja, pa i kod nas – kaže dr Stojneva Istatkov.
Ukoliko je tetoviranoj osobi potrebno snimanje na magnetnoj rezonanci, šokiraće je činjenicom da je jedno od pitanja u upitniku pre obavljanja ove procedure: „Da li imate tetovažu?” U tom slučaju, uglavnom, osobi se ne preporučuje ulazak u magnetnu rezonancu.
Crvene i plave boje koje se koriste za tetovažu imaju opiljke metala (gvožđa, bakra), kaže neuroradiolog dr Kristina Davidović, zagrevaju se prilikom snimanja na magnetnoj rezonanci, pa čovek može da dobije krvarenje na koži, ili modrice.
– Treba znati da je i crveni karmin osetljiv na toplotu i nije preporučljivo snimanje sa njim. Posle nekog snimanja, ako je osoba imala takav karmin, rukom može da se pređe po aparatu i da na prstima ostane crvena boja – pojašnjava dr Davidović.
Posle određenog broja godina, neki ljudi se odlučuju za uklanjanje tetovaže, tražeći pomoć dermatologa i plastičnih hirurga. Statistika govori da čak 50 odsto osoba koje imaju „tatu” vremenom poželi da ona nestane. Najčešće je to slučaj kada dođe do razlaza među partnerima od kojih je jedan istetovirao ime drugog, zatim kada neko želi da ukloni islikane burme ili lik nekada drage osobe. Uklanjanje „tatua” najčešće se obavlja u pet do sedam tretmana koji su bolniji od tetoviranja, a najlakše se otklanjaju jednobojne tetovaže. Ima situacija u kojima nije sasvim moguće ukloniti „sličice”, pa čoveku na koži ostaju ožiljci kao podsetnik da je na tom mestu na koži bilo nešto što mu je značilo u određenom periodu života.
(Danijela Davidov-Kesar, Politika)
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com