Istraživači su želeli da ispitaju koliko roditelji „viču na svoju predškolsku decu“ kada se umorni predveče vrate sa posla, a onda su utvrdili da veliki broj roditelja „bije svoju decu“.
Istraživanje
Među 33 porodice, istraživači su otkrili 41 incident sa batinama – batinanje ili udaranjem dece u 15 različitih porodica tokom šest noći. Istraživači su utvrdili da batine izgleda nisu rešile probleme. Nakon što bi roditelji udarili decu, deca su se ponovo loše ponašala već nakon 10 minuta, u oko 75% slučajeva.
„Istraživanje je bilo dizajnirano u cilju proučavanja uticaja vike na decu, pa je vršeno audio-snimanje u porodicama“ – rekao je vodeći autor studije Džordž Holden, profesor psihologije na Univerzitetu u Dalasu. On je proširio obim istraživanja „na batine“ nakon proučavanja trake.
Holden i ekipa su otkrili da je velika verovatnoća da će roditelji koji viču na svoju decu i „izudarati“ svoje dete. Oni su takođe otkrili da se ispostavilo da su audio-snimci tačniji za istraživanje od ankete, jer roditelji obično nisu dobro procenili koliko se vike i batinanja javlja u njihovim domovima.
„Roditelji obično udaraju svoju decu zbog trivijalnih prestupa, a neke mame to rade mnogo češće nego što su ukazivali podaci iz ranijih istraživanja“, rekao je Holden. „Snimci nam daju informacije u realnom vremenu, a izveštaji roditelja to ne mogu.“
Studije je bila fokusira na večernje ponašanja jer je Holden često čuo majke da, kada pođu kući, kažu da ih čeka „pakao“ ili „samoubistveni sati“.
„To je veoma teško vreme za umorne roditelje, oni pokušavaju da večeraju zajedno i da se bave decom, a izgleda da to može da izazove bes“, rekao je Holden.
Iako uzročno-posledična veza između batina i problema u ponašanju nije prikazana, studija sugeriše da udaranje dece nije dobar način da ih nauči odnosu roditelj-dete, rekao je Holden: „To ne treba raditi, i više od toga, to može dovesti do problema kao što su: agresija u ponašanju dece, anksioznost ili depresija.“
Procena je da u Americi više od 70% roditelja „povremeno“ bije (šamara) svoju decu. Ipak, većina eksperata za dečju psihologiju ne preporučuje batine kao „sredstvo za vaspitanje dece“.
Još jedan stručnjak je rekao da ne podržava batine. Trejsi Afifi, vanredni profesor na Odseku zajednice zdravstvenih nauka na Univerzitetu u Vinipegu u Kanadi, izjavio je:
„Na osnovu 20 godina istraživanja o fizičkom kažnjavanju, preporučljivo je da to ne bi trebalo da se koristi kod dece svih uzrasta. Ja sam još 2012. godine u jednoj studiji objavio da batine ili šamaranje dece mogu da povećaju šanse da se naruši mentalno zdravlje u odraslom dobu.“
Detalji istraživanja
Za studiju je Holdenova ekipa angažovala majke koje su se odazvale pozivu za istraživanje, čija su deca imala 2 do 5 godine starosti u jednom obdaništu u Dalasu. Samo 35 majki prijavilo je u telefonskom razgovoru da su vikale najmanje dva puta nedeljno na svoju decu.
Među roditeljima, 79% majki radilo je ili puno radno vreme (61%) ili skraćeno radno vreme (18%), dok je 91% očeva radilo puno radno vreme van kuće.
Majke su dobile da nose digitalni diktafon na svojoj nadlaktici. Rečeno im je da uključe rikorder kada se vrate kući sa posla ili u 5 sati popodne i da ga isključe kada njihovo dete zaspi. Snimci su uzeti za četiri do šest uzastopnih dana.
Stopa telesnog kažnjavanja, kao što su batine i šamaranje, premašila je procene ranijih istraživanja koja su se oslanjala na izjave roditelja o svom ponašanju. Dok su druge studije otkrile da američki roditelji obično udare ili ošamare dete 18 puta godišnje, ovo istraživanje, bazirano na audio-kasetama, otkrilo je da se takvo ponašanje dešava 18 puta nedeljno.
Studija je takođe pokazala da su neka deca kažnjena za „ekstremno male stvari“ kao što su „nepotrebno“ okretanje stranice u knjizi ili sisanje prstiju.
Studija je imala izvesna ograničenja: učesnici nisu bili predstavnici opšte populacije, već majke koje su se same odazvale pozivu (samoodabrane). Broj porodica koje su učestvovale u istraživanju bio je relativno mali. Vremenski okvir posmatranja bio je u proseku samo 13 sati po porodici.
Saveti
Trejsi Afifi preporučuje da roditelji naprave „predah“ kada osete svoj bes pre nego što on eskalira. Treba znati da odgovor batinama na nedolično ponašanje njihovog deteta čini situaciju još gorom. Afifi je takođe predložila roditeljima da razmotre uzrast svog deteta i razvojnu fazu pre donošenja odluke o disciplinovanju.
Holden kaže da roditelji treba da razumeju svoju decu i da ne reaguju nekontrolisano: „Deca nemaju sposobnost samoregulative kao odrasli. Često deca ne mogu da se kontrolišu. Ona ne mogu da drže koncentraciju uveče, posle svih aktivnosti, jer su umorna.“
Studija je nedavno objavljena u internet izdanju časopisa „Journal of Family Psychology“.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com