Roditelji koji šalju svoju decu u obdanište mogu da odahnu. Novo istraživanje otkriva da deca koja borave u obdaništu nemaju povećan rizik od problema u ponašanju.
Nova studija sprovedena u Norveškoj ima potpuno drugačiji sistem čuvanja dece od Sjedinjenih Država, gde su ranija istraživanja pronašla povećane probleme u ponašanju dece koja borave u obdaništu, pa autori istraživanja zaključuju da je problem očigledno u različitim sistemima nege dece. Istraživači su procenjivali probleme ponašanja kod više od 75.000 dece koja pohađaju obdanište, uključujući skoro 18.000 braće i sestara, uzrasta od 18 meseci do 3 godine.
Bez prilagođavanja faktora kao što su porodične karakteristike, autori istraživanja su prvobitno našli malu vezu između dece koja provode dosta vremena u obdaništu (više od 40 sati nedeljno) i povećanog rizika od problema u ponašanju.
Povećani rizik nije "klinički imao smisla", što znači da ne mora nužno biti očigledan prosečnom posmatraču, rekao je Erik Dearing, koautor studije. To se promenilo kada su urađenje dodatne analize, posebno kada su istraživači uzeli u obzir decu koja su braća i sestre.
"Kada smo izašli izvan jednostavnih povezanosti i počeli da upoređujemo braću i sestre, odnosno decu iz istih porodica i pojedinačnu decu čija se vreme provedno u obdaništu menjalo tokom vremena, videli smo da nema dokaza o povezanosti," rekao je Dearing, psiholog i vanredni profesor na koledžu u Bostonu.
Pošto je ovo istraživanje koristilo rigoroznije metode nego što se obično vidi u američkim studijama, u ovom trenutku nije moguće znati zašto je norveški studija imala različite rezultate. „To svakako može biti zbog dramatične razlike između norveškog i američkog sistema zaštite deteta“, kaže Dearing.
„U Norveškoj roditelji dobiju jednu godinu plaćenog roditeljskog odsustva. Kao rezultat toga, deca ne odlaze u obdanište pre nego što navrše godinu dana. U Sjedinjenim Državama, prosečna starost dece koja kreću u obdanište je 3 meseca,“ dodaje on.
Mišljenje stručnjaka
„Postoje značajne razlike u pristupu nezi deteta između dve zemlje, što u određenoj meri ograničava zaključke,“ kaže dr Endru Adesman, šef razvojne i ponašajne pedijatrije na Koen medicinskom centru za decu u Njujorku.
„Studija je takođe imala i drugih ograničenja koja mogu uticati na rezultate,“ kaže Alan Hilfer, direktor psihologije na Mejnmonides medicinskom centru u Njujorku. „Na primer, period praćenja dok deca ne napune 36 meseci, relativno je kratak, a prvi problemi ponašanja mogu se pojaviti kasnije,“ kaže Hilfer. Takođe, on je istakao da su se istraživači oslanjali samo na izveštaje majki o tome da li je njihovo dete pokazivalo neke poremećaje u ponašanju, što nije uvek pouzdana mera.
„Ipak, moguće je da se obezbeđivanjem visokokvalitetne nege i velikodušnog porodiljskog odsustva može doći do ključnog značaja za ostvarivanje prednosti zaštite dece, ne čineći štetu,“ kaže koautor studije Dearing.
Napomene
Pokazala se velika razlika u mnogim sferama nege dece u Americi i Norveškoj, pa samim tim i „atmosfere u obdaništima“ i uticaj svega toga na decu.
Ako bismo upoređivali pomenute rezultate sa stanjem kod nas, verovatno bismo uočili još veće razlike, pošto je naša svakodnevnica (odnosi u porodici, standard, nezaposlenost, kriza, organizacije obdaništa…) mnogo drugačija od američke i norveške.
Neki od zaključaka se nameću: mnogo toga zavisi od organizacije života i rada u društvu i obdaništu, ali da je ipak ključni uticaj vaspitača na decu. Činjenica je da će ako porodica i vaspitači pravilno utiču na decu i u pravom smislu ih uče i vaspitavaju, problema biti manje.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com