Cela naša zemlja ima sistem vodosnabdevanja utvrđen u prošlom veku ili, bolje rečeno, posle Drugog svetskog rata. Mnogi gradovi i danas koriste cevi koje su tada ugrađene, a zaboravlja se da su napravljene od olova ili na bazi olova.
Pošto se te cevi nalaze u zemlji, dolazi do stalne hemijske reakcije između cevi i zemlje, zatim do vibracija, kao i do zagrevanja i hlađenja usled godišnjeg doba. Vremenom te cevi zarđaju, a neretko i puknu, pa dolazi i do čestih popravki, krpljenja i zamena oštećenog dela. Usled navedenih oštećenja, često se dešava da olovo iz cevi završi u vodi i dospe do nas preko vode za piće. Nije dobro to što mi fizički ne možemo da vidimo kada je olovo u vodi, pa ono lako dolazi u naš organizam.
Većina odraslih osoba zna da olovo predstavlja opasnost, naročito za decu čija su mala tela još uvek u razvoju. Njihova tela apsorbuju olovo mnogo brže od organizma odraslih. Međutim, ne zna se ništa o opasnosti olova u vodi koju pijemo.
Poznato je da se olovo skuplja u organizmu i najviše oštećuje nerve, kod dece ih može oštetiti i trajno. Dete koje je izloženo olovu, čak i manjim količinama, može imati problem sa pažnjom, učenjem i kontrolom impulsa. Izloženost olovu drastično povećava rizik od poremećaja pažnje i hiperaktivnosti.
Može se slobodno reći da je ovo nacionalni problem koji zahteva redovno testiranje na olovo u vodi. Problem je što se kod nas testiranje ispravnosti vode za piće vrši u centralnom vodovodu i na izvorištima, a cevi sa olovom se prostiru i posle tih postrojenja, do krajnjih potrošača.
Niko kod nas nije siguran koliko ima olovnih ili mesinganih cevi natopljenih olovom.
Jedno slično istraživanje iz Amerike procenilo je da je između 74 do 96 miliona ljudi u raznim gradovima Amerike pod rizikom od olova u vodi za piće.
Istraživanje navodi nužnost informisanja ljudi o rizicima olova u vodi i izloženosti svih građana. Pored problema javnih cevi, mnogi domovi kod nas takođe imaju olovne ili mesingane cevi natopljene olovom, naročito stare zgrade ili kuće zidane pre 1985. godine. Danas se u zgradama i kućama postavljaju plastične cevi, pa je opasnost od olova manja, ali tu ostaje problem javnih cevi.
Navedeni rizik je najbolje neutralisati kompletnom zamenom starih cevi novim plastičnim, što je kod nas teško izvodljivo, ili koristiti flaširanu vodu za piće, što je za naše pojmove ipak skupo. Takođe, postoje i mogućnosti ugradnje filtera za vodu na samim slavinama – tako se smanjuje rizik na minimum.
Ako ste zabrinuti za zdravlje zbog kvaliteta vode, možete uraditi labaratorijski test urina i krvi i tako proveriti kakvo vam je stanje. Olovo počinje da migrira u krvi 48 sati nako unosa jela ili pića.
Navedeno stanje nije samo kod nas, veoma je slično kako u okolnim zemljama tako i u većini zemalja širom sveta. Mnoge zemlje i nemaju pijaću vodu sa česme, već isključivo flaširanu.
Mi smo zemlja bogata čistom vodom i sebi možemo da priuštimo luksuz pijaće vode sa česme, ali tako možemo da priuštimo i rizik od te vode zbog starih cevi.
Savet istraživača je da koristite flaširanu vodu kada se nađete u inostranstvu, jer nikada ne možete biti sigurni u ispravnost njihove vode, pogotovu što ta voda možda nema štetne sastojke, ali ima one na koje mi nismo navikli, kojih nema u našoj vodi.
Ako ne znate kakvu vodu pijete, bilo bi dobro da pijete filtriranu vodu sa proverenim sertifikatima. Samo tako ćete i vi i vaša porodica biti sigurni da pijete čistu i bakteriološki ispravnu vodu.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com