Petnaestak stolica poređanih u krug u prostoriji na dvadesetom spratu Beograđanke. Sedam je zauzeto. Na jednoj od njih sedi Sanja*. Prvi put je ovde.
Došla je u Centar za mentalno zdravlje klinike Laza Lazarević, koji se nalazi u najvišoj zgradi u Beogradu, da bi sa ljudima sa sličnim problemima pričala o svom.
Vidno je uznemirena, čak, kaže, i uplašena.
Bori se sa anksioznošću, napadima panike i depresijom – problemima sa kojima se već jednom izborila, ali je sada ponovo „pala“.
Sanja je jedna od više od pet hiljada ljudi koji su od otvaranja ovog centra u februaru prošle godine zatražili pomoć psihoterapeuta.
Ovom Centru mogu da se obrate svi koji misle da ih muče mentalni problemi, za bilo kakvu pomoć – bez uputa i zakazivanja.
Strah
Među prisutnima u ovoj sobi sa pogledom na stari deo Beograda su i dve psihoterapeutkinje.
Jednom nedeljno razgovaraju sa grupom ljudi koji se bore sa mentalnim problemima.
Današnja tema je stigma i osude okoline sa kojima se okuljeni suočavaju.
Sanja se uplašila prvog dolaska na grupnu radionicu. Dok priča pred grupom, glas joj malo drhti.
„Prvo sam pitala koliko ljudi će biti ovde, plašila sam se suočavanja sa svima njima. Sada mi je prijatno i volela bih da mogu dva-tri puta nedeljno da dolazim“, priča Sanja za BBC na srpskom.
Ipak, ta mogućnost ne postoji, jer se edukativna radionica kojoj prisustvuje, održava samo ponedeljkom.
Sanja ima 30 godina i sa psihičkim problemima se bori poslednjih nekoliko.
Pre dve godine, sve je postalo ozbiljno, a ona je, kako kaže – pukla.
Tada je i počela da se leči. Uz psihoterapiju i medikamente se oporavila i, kako kaže – restartovala.
Međutim, stres, umor, iscrpljenost i mnogi drugi problemi ponovo su je „slomili“. Odlučila je da ih se još jednom reši i da, pre svega, pomogne samoj sebi.
Zakazala je i individualni razgovor sa psihoterapeutom, ali je odlučila da iskusi i grupna okupljanja.
„Patim od anksioznosti, paničnih napada i depresije. Prva dva su mi najveći problem, dok sam depresivna kada se pogorša vreme“, priča Sanja.
Problemi su počeli mnogo pre nego što je počela da se leči, ali tada, kaže, nije znala šta joj se dešava.
„U periodu od 23-24 godine do danas imala sam mnogo problema. Stradalo mi je mnogo ljudi, bila sam na rubu egzistencije, živela sa muškarcem koji me je maltretirao, malo sam spavala i jela, ni na koga nisam mogla da se oslonim. Uz sve to i – stresan posao, porodični problemi.
U jednom trenutku sam pukla i onesvestila se. Hitna pomoć me je odvezla, a onda su me uputili psihijatru“, priča Sanja o prvom susretu sa terapijom.
Oporavila se, količina lekova joj je smanjivana, „resetovala se“, a onda ponovo pala.
„Kada mi se prvi put dogodilo, uplašila sam se, nisam znala šta mi se dešava, zašto padam, zašto strepim.
U nekom trenutku sam imala utisak da ludim. Nisam imala nikakve crne misli, samo sam bila jako nervozna, srce mi je jako lupalo.“
Kaže da nije mogla da sedi, da hoda, jer – kada bi hodala, puls bi bio još viši.
„Bila sam uznemirena, strpela sam. Jednostavno, u tim trenucima nisam znala šta mi se dešava – ništa me nije uplašilo, ništa se nije desilo, samo nisam mogla da se smirim.
Tada niko nije mogao da mi pomogne, a nisam mogla da pomognem ni sama sebi. Odlazila bih da spavam, to je bilo rešenje“, priča Sanja.
Kada se poslednji put loše osećala, želela je jedino da svi dođu i pomognu joj.
„Bila sam spremna na sve, samo da mi bude dobro.“
Bez uputa i zakazivanja
Prema rečima psihološkinje Radmile Ristić Dimitrijević, pri prvom dolasku u Centar, obavlja se razgovor na osnovu koga se vrši procena sa kojim od psihoterapeuta bi bilo najbolje da osoba radi.
„Sam rad može da podrazumeva razgovor, psihoterapijski rad, terapiju medikamenata ili kombinaciju svega“, priča Ristić Dimitrijević.
Niz je problema zbog kojih im se ljudi obraćaju. Najčešće je reč o strepnji ili anksioznosti, strahovima, depresiji, opsesivno-kompulsivnim poremećajima, problemima u porodici.
U Centru pomoć traže i osobe sa suicidarnim mislima.
SOS linija za prevenciju suicida – 011 77 77 000
U Srbiji u proseku godišnje 1.500 ljudi sebi oduzme život, što našu zemlju smešta na 13. mesto u Evropi po broju izvršenih samoubistava.
Kako bi se taj broj smanjio, u Klinici za psihijatrijske bolesti „Dr Laza Lazarević“ nedavno je otvorena Nacionalna SOS linija za prevenciju suicida.
Srbija je među poslednjim zemljama u Evropi koja je uvela ovakav vid podrške ljudima sa mentalnim problemima. V.D. direktora ove klinike Ivana Stašević Karličić kaže za BBC da se, na osnovu iskustava drugih zemalja očekuje smanjenje broja samoubistava za oko 30 odsto.
Za nešto više od mesec dana od kada je proradio, ovaj telefon je zazvonio 720 puta.
„Javljaju se oni koji su u krizi, ali i njima bliski ljudi.
Različitog su uzrasta, a najčešće su depresivni ili imaju tegobe koje bi mogle da ukažu na depresiju“, priča Srašević Karličić.
Od uvođenja linije, koja radi 24 sata dnevno, izestan broj ljudi je hospitalizovan zato što je neko od njihovih rođaka zvao i tražio savet, dodaje ona.
Kada osoba pozove SOS broj, javiće se visoke strukovne sestre i tehničari koji su posebno obučeni za rad sa ljudima sa mentalnim smetnjama.
Centar za mentalno zdravlje radi već godinu dana
Prema rečima psihološkinje Tatjane Subotić, oni koji zovu traže informacije o problemu koji imaju, pitaju kome mogu da se obrate, šta mogu da urade.
„Kolege koje se javljaju se trude da saslušaju i pruže adekvatnu pomoć koja je u tom trenutku potrebna“, priča Subotić.
Jedan od ciljeva njenog uvođenja je i destigmatizacija psihijatrije.
„Mi želimo da edukujemo populaciju da psihijatrija nije tabu i da žalbe na neke tegobe u vezi sa mentalnim zdravljem nisu lična slabost, već zdravstveni problem za koji postoji kvalitetno rešenje“, priča Srašević Karličić.
Prema podacima klinike, šest od deset osoba koje izvrše samoubistvo su depresivne, a ostali razlozi mogu da budu neki drugi psihički problemi, kao i psihoaktivne supstance.
Kako prepoznati depresiju?
Na derpesiju treba posumnjati ukoliko imate:
osećaj duboke tuge i ako se lako rasplačete
gubitak interesovanja i uživanja u omiljenim aktivnostima
gubitak libida i probleme u seksualnom funkcionisanju
poremećaj spavanja
promene u apetitu i/ili težini
osećaj krivice, beznadežnosti ili bezvrednosti
nemoćnost koncentrisanja, donošenja odluka ili pamćenja
stalni osećaj malaksalosti ili gubitka snage
osećaj zamaranja i smanjenja aktivnosti koje je primetila okolina
razmišljanja o samoubistvu ili smrti
Izvor: Klinika za psihijatrijske bolesti „Dr Laza Lazarević“
Oni koji razmišljaju o suicidu, prema rečima dr Subotić, mesec dana pre samog pokušaja traže neku vrstu saveta ili pomoći.
„Često se žale, govore o neizlaznosti, o stresu, krizama. Sam čin pripremaju neko vreme, opraštaju se.
Reč je o izboru između života ili smrti. U tim situacijama mi pregovaramo sa njihovim životom, pokušavajući da ih sprečimo u nameri.
Ako su nas pozvali, znači da prave izbor između toga da li da nastave sa životom ili ne“, priča Subotić.
U zavisnosti od toga koliko je osoba stara i koji je razlog, različiti su načini za dalje ponašanje.
„Svaki pokušaj suicida mora ozbiljno da se shvati. Treba voditi računa da mitovi da ljudi kada pričaju o suicidu samo skreću pažnju na sebe – nisu mitovi.
Treba biti vrlo oprezan i sve te izjave ozbiljno shvatiti“, kaže Subotić.
Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije u Srbiji pet odsto populacije pati od depresije, inače drugog uzroka smrtnosti među mladima od 15 do 25 godina.
Centar za Mentalno zdravlje bi za sve one koji misle da se suočavaju sa mentalnim problemima i mogao da bude prava adresa.
Prema procenama Svetske zdravstvene organizacije iz 2017. u Srbiji od depresije pati više od 400 hiljada ljudi, a u svetu više od 300 miliona.
Depresija je razlog što godišnje 800.000 ljudi širom planete digne ruku na sebe.
Broj SOS linije za prevenciju suicida je 011 77 77 000 i dostupan je 24 časa dnevno svakog dana.
*Ime je promenjeno zbog privatnosti sagovornice, i poznato je redakciji.
(BBC News na srpskom)
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com