Pušenje masovno ubija. To niko ne osporava. Ipak, onlajn magazin Slejt raskrinkao je mnoge prikaze koji su godinama u velikoj meri preuveličavali štetnost pasivnog pušenja po zdravlje srca kod nepušača.
Sve te statistike koristile su se kao vrlo važan argument u daljem zabranjivanju pušenja na javnim mestima. Ali, kako ne bi bilo zabune, Slejt pritom ističe da je pušenje apsolutno štetno za pušače, i to i kao uzročnik srčanog udara i kao uzročnik raka.
Kao ogledni primer zloupotrebe statističkih i naučnih podataka, nebitno je da li je reč o borbi za zdravlje građana, Slejt navodi slučaj Helene, glavnog grada države Montana u SAD. Te godine gradske vlasti su zabranile pušenje na radnim mestima, u barovima, restoranima i kockarnicama. I već nakon pola godine statistike su pokazale da je broj srčanih udara pao za čak 60 odsto. Neverovatno.
Još neverovatnije je bilo to što se stopa srčanih udara vratila na staro nakon što je lokalni sud oborio odluku lokalnih vlasti o zabrani pušenja. Slučaj je pokrenuo lavinu novinarskih izveštaja u Njujork tajmsu, Bi-Bi-Siju, magazinu Vol strit i gde li sve ne kao konačnom dokazu o jezivoj štetnosti pasivnog pušenja na nepušače.
Grupe za borbu protiv pušenja su taj slučaj koristile kao argument u kampanji u kojoj se navodilo da čak i 30 sekundi dnevno funkciju koronarne arterije kod nepušača izjednačava s onom kod pušača.
Decenijama kasnije, pušenje u javnim prostorima širom SAD je iskorenjeno, samo što se očekivani drastični pad srčanih oboljenja – nije dogodio. U međuvremenu se na račun slučaja Helena pojavila i studija u Britanskom medicinskom žurnalu u kojem su autori naveli da nije bila reč o smanjenju srčanih udara za 60, nego za 40 odsto.
Pojavili su se i slučajevi Puebla u Koloradu, Bauling Grinu u Ohaju i okrugu Monro u Indiani. U svim tim mestima navodili su se neverovatni padovi u broju srčanih udara skoro odmah nakon zabrane pušenja.
U tom trenutku još niko nije primetio da je reč o malim mestima, o malim uzorcima. Sve dok nije na red došla studija s rezultatima iz regije Pijemont u Italiji, tamo se pokazalo da je, nakon zabrane pušenja broj srčanih udara pao za 11 odsto. I to samo kod mlađih od 60. I 11 odsto je, zapravo, lep broj, samo manji.
Rezultati za Englesku pokazali su pad broja srčanih udara od dva odsto. 2008, pak, studija s Novog Zelanda nije pokazala statistički nikakvu bitnu promenu u broju srčanih udara kratko nakon zabrane pušenja. I onda se pokazalo o čemu je reč. Ispostavilo se da je u tako malim mestima kao što je bilo onih nekoliko počev s Helenom, naprosto bila reč o slučajnosti. Helena je glavni glad Montane, ali ima samo 28.000 stanovnika.
U slučaju okruga Monro bila je reč o tako malom uzorku da se naprosto dogodilo da srčanih udara bude 22 manje. A to je onda podložno slučajnosti. Zato se pri statističkim istraživanjima uzimaju što veći uzorci. Nizom studija utvrdilo se i to da je na manje srčanih udara moglo da utiče i to što su pušači manje pušili zbog uvođenja poreza na duvanske proizvode. Na videlo su počela da izlaze istraživanja o tome da je rizik od raka pluća između nepušača koji nisu izloženi pasivnom pušenju i onih nepušača koji jesu samo između 1,12 i 1,43 puta. Ni magazin Nacionalnog instituta za kancer nije pronašao vezu između raka pluća i pasivnog pušenja.
Da se ne bi pogrešno razumelo, Slejt pritom jasno navodi da je rizik od raka pluća kod pušača čak 12 puta veći nego kod nepušača, da od srčanog i moždanog udara pušači stradaju češće nego nepušači. Slejt, takođe, ni u jednom trenutku ne zagovara pušenje kao neškodljivo.
Članak u Slejt ide isključivo za tim da primećuje da je danas pod zabranama pušenja u zatvorenim javnim prostorima 80 odsto stanovništva SAD, da je u još 3400 lokalnih administracija zabranjeno pušenje i u parkovima, na plažama i na stadionima, da je 400 gradova pušenje zabranilo na otvorenom, a 600 njih čak i električne cigarete.
Ništa od toga Slejt ne navodi kao problematično, nego argument po kojem je reč o potrebi za suzbijanjem pasivnog pušenja, što znači prebacivanje krivice za zdravlje nepušača na pušače.
To što nekome smeta dim, to je već nešto drugo. Ali to onda svejedno znači da više nije reč o spasavanju života građana, što pušenje apsolutno ugrožava, ili smanjenju troškova lečenja, jer pušenje zaista izaziva jeziva oboljenja, nego ispada da je reč o guranju pušača na rubove društva. A to je onda nezdrava i nepoštena motivacija za akcije suzbijanja pušenja, koliko god pušenje zaista ubijalo milione ljudi.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com