Merilin Monro, Vinston Čerčil, Mel Gibson, Maraja Keri, Džimi Hendriks, Ernest Hemingvej, Virdžinija Vulf, Ketrin Zita Džouns, Frenk Sinatra, Žan-Klod van Dam, samo su neki od uspešnih ljudi koji su javno otkrili svoju dijagnozu – bipolarni afektivni poremećaj. Reč je o duševnom oboljenju koje karakteriše nestabilno raspoloženje, odnosno kada ono „šeta” od duboke depresije do izražene euforije, a zatim i promenljivi nivo životne energije i značajni poremećaj ponašanja.
Prema rečima docenta dr Ivane Stašević Karličić, direktorke Klinike za psihijatrijske bolesti „Dr Laza Lazarević”, ovo je verovatno najpromašivanija dijagnoza u psihijatriji, naročito u supkulturama koje dobro tolerišu nedistancirano ponašanje, a u koju spada i naša.
Prespontane, preenergične, prestilizovane, promiskuitetne osobe, nekada i kriminogene, sklone zloupotrebi alkohola i drugih psihoaktivnih supstanci, naročito ženskog pola, često se karakterišu kao temperamentne i smele zbog čega, nažalost, dugo ne dobijaju stručnu pomoć. U stručnim i akademskim krugovima još teče rasprava o tome da li je hiperaktivnost u detinjstvu i adolescenciji zapravo rani početak ovog poremećaja.
– Profesionalci iz domena mentalnog zdravlja saglasni su da bez ovih ljudi, istorijski gledano, mnoge značajne stvari u svetu kulture, umetnosti i nauke nikada ne bi ugledale svetlo dana. Ali zapuštanje ovog poremećaja, u zdravstvenom smislu, izvor je neverovatne patnje obolelih i ljudi koji ih okružuju – ističe naša sagovornica.
Dramatične epizode pada, odnosno porasta raspoloženja, nemaju uvek isti obrazac. Nekada se depresivne ili euforične (manične) epizode ponavljaju pre izmene u suprotno raspoloženje na nedeljnom, mesečnom nivou, a nekada i u periodu od nekoliko godina. Te epizode su teže kako odmiče vreme nelečenja problema.
Manične epizode se karakterišu euforijom, preteranim uživanjem, zatim razdražljivošću, ljutnjom, uznemirenošću, brzim govorom, lošom koncentracijom, povišenom životnom energijom, lošim spavanjem, povišenim libidom, pravljenjem grandioznih i nerealističnih planova, lošim prosuđivanjem, impulsivnošću i zloupotrebom alkohola i droga.
– Tokom depresivnih epizoda prethodno opisani simptomi pretvaraju se u tugu, pad energije, beznadežnost, nemogućnost uživanja, nesposobnost donošenja odluka, nekada preterano dugo spavanje i porast apetita i telesne mase i, nažalost, tu su samoubilačke ideje i pokušaji suicida. U nekim oblicima ili fazama oboljenja javljaju se halucinacije i grandiozne, odnosno nihilističke, sumanute ideje: o sopstvenoj „veličini”, plemenitosti porekla, misionarskoj ulozi, pronalazaštvu, verovanju o bitnom uticaju u društvu, propasti, beznađu… – naglašava dr Stašević Karličić.
Ovaj problem se javlja kod tri odsto ljudi u opštoj populaciji, što svrstava poremećaj u značajne javnozdravstvene probleme, imajući u vidu i komplikacije do kojih dovodi. Danas u SAD živi više od pet miliona ljudi koji boluje od bipolarnog afektivnog poremećaja, što značajno utiče na troškove zdravstvenog sistema i na sveukupnu efikasnost nacionalne ekonomije.
– Ovo je verovatno najnaslednije oboljenje u psihijatriji s veoma specifičnim grupisanjem u porodicama obolelih od duševnih oboljenja. Međutim, strukturalne promene mozga, uključujući i one stečene, kao i stresogene životne okolnosti, značajno doprinose pojavi bolesti. Bipolarni afektivni poremećaj je bolest ranog početka. Nekada problematično ponašanje u školi u detinjstvu i ranoj adolescenciji u kombinaciji sa zloupotrebom psihoaktivnih supstanci i rizičnim seksualnim ili kriminogenim ponašanjem može biti početak bolesti i svakako zavređuje javljanje psihijatru i psihologu – kaže dr Stašević Karličić.
Rana detekcija i adekvatno i pravovremeno lečenje značajno utiču na kvalitet života i preveniraju ozbiljne komplikacije – zavisnost od psihoaktivnih supstanci, polne bolesti, neželjenu trudnoću, dobijanje HIV infekcije, hepatitisa…
Najdramatičnija komplikacija bolesti svakako je samoubistvo, naročito u populaciji od 15 do 29 godina, u kojoj je i vodeći uzrok smrtnosti. Više od 70 odsto ljudi koji su izvršili suicid imali su barem jednu tešku depresivnu epizodu. Promene u životnim navikama, naročito dugo spavanje i povećanje apetita, izolacija, osećaj beznadežnosti, bespomoćnosti, rizična ponašanja, izazivanje akcidenata, zloupotreba psihoaktivnih supstanci, preokupiranost temama u vezi sa smrću i samoubistvom, emocionalna nestabilnost s plačljivošću mogu biti alarm koji upozorava na samoubilačke ideje osoba iz okoline.
– Suicid se može prevenirati, i svako od nas, svakog dana, može spasiti barem jedan život. Važno je uputiti ove ljude da potraže stručnu pomoć. Zdravstveni sistem Srbije ima resurse koji na pravi način mogu pomoći ljudima sa samoubilačkim idejama. SOS Nacionalna linija za prevenciju samoubistva, putem broja telefona 011 7777 000, i Nacionalni centar za prevenciju suicida pružaju pomoć i porodicama čiji su članovi pokušali ili realizovali samoubistvo – objasnila je dr Stašević Karličić.
(Danijela Davidov-Kesa, „Politika“)
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com