Grickanje noktiju nije toliko naivno koliko izgleda. Ono može biti privremeno, relativno nedestruktivno ponašanje, ali može preći i u lošu naviku koja vodi u ozbiljan, dugoročni problem.
Onihofagija se smatra patološkim poremećajem oralne navike i nege okarakterisanim hroničnim, naizgled nekontrolisanim grickanjem noktiju koji je destruktivan za nokte i okolno tkivo.
Uporedo sa ostalim ponašanjem fokusiranim na telo (BFRB), onihofagija je klasifikovana u DSM-5 kao „drugi određeni opsesivno-kompulzivni i srodni poremećaj“. Profesionalni tretman se, kada je potrebno, fokusira i na fizičke i na psihološke faktore koji su uključeni u ovu naviku.
Simptomi
Onihofagija, koja često rezultira vidljivim oštećenjem noktiju, može se javiti zajedno sa drugim oblicima ponašanja koja se ponavljaju i fokusirani su na telo, poput čupkanja kose ili čačkanja kože, najčešće lica. Simptomi su i psihološke i fizičke prirode.
Osobe koje hronično grizu nokte mogu doživeti uznemirujući osećaj nelagodnosti ili napetosti pre grickanja, osećaj olakšanja ili čak zadovoljstva nakon grickanja, osećaj srama, neprijatnosti i krivice, koja je često povezana sa pojavom fizičkog oštećenja kože i noktiju izazvanih grickanjem.
Ova navika pored oštećenja tkiva prstiju i noktiju dovodi i do povrede usta, problema sa zubima, apscesa i infekcija.
U nekim slučajevima ona može dovesti do komplikovanih porodičnih i društvenih odnosa, jer je prilično nepijatna za okruženje.
Grickanje noktiju obično počinje u ranom detinjstvu, najčešće je to tokom adolescencije i može se nastaviti i u odrasloj dobi, mada se takvo ponašanje u nekim slučajevima smanjuje ili prestaje s godinama.
Uzroci onihofagije su najčešće psihološke prirode
Jedan od uzroka je genetska predispozicija. Čini se da neke osobe imaju naslednu sklonost ka razvoju ove i sličnih navika.
Grickanje noktiju povezano je sa anksioznošću, jer navodno akt žvakanja noktiju oslobađa od stresa, nervne napetosti, ali i dosade. Osobe koje često grizu nokte kažu da to čine kada osećaju nervozu, dosadu, usamljenost ili čak glad.
Onihofagija takođe može biti preneta navika sisanja palca ili prsta u ranom detinjstvu.
Iako se grickanje noktiju može pojaviti bez simptoma drugog psihijatrijskog stanja, to može biti povezano sa poremećajem pažnje – hiperaktivnosti (ADHD), enurezom – poremećajem kod koga dolazi do nekontrolisanog mokrnja, tikovima, ali i drugim problemima mentalnog zdravlja.
Lečenje loše navike
Starinski načini lečenja poput nanošenja nečeg ljutog ili gorkog na prste nisu se baš pokazali efikasnim. Zaštita kao što su rukavice mogu poslužiti kao prepreka, jer sprečavaju direktan kontakt, ali to nije uvek moguće, pogotovo kod male dece.
Lečenje u teškim slučajevima mora biti usmereno na smanjenje ili uklanjanje emocionalnih faktora povezanih sa grickanjem noktiju. Kognitivna bihevioralna terapija (CBT), uz trening za promenu navike i progresivno opuštanje mišića, kao i terapiju prihvatanja i angažovanja (ACT), zajedno sa tehnikom samopomoći poznatom kao razdvajanje pokreta, pokazalo se korisnim u nekim slučajevima BFRB-a.
Za uspešno lečenje onihofagije potrebna je dozvola i saradnja deteta ili odrasle osobe koji imaju ovu naviku, zajedno sa pozitivnim pojačanjem i rutinskim praćenjima.
(Psychology Today)
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com