Roditelji koji posumnjaju da njihovo dete koristi psihoaktivne supstance ne bi trebalo da ga napadaju, osuđuju i istražuju, već da mu pokažu svoju zabrinutost i zajednički potraže stručnu pomoć.
Stariji tinejdžer, student, živi s roditeljima u skladnoj porodici, uvek je bio uzorno dete, ali u poslednje vreme se promenio. Češće izlazi, ponekad ostaje kod drugara i da prenoći, manje razgovara s ukućanima, počeo je da govori da ga fakultet više ne zanima, da će prekinuti studije i s jednim poznanikom otići u inostranstvo da tamo potraži posao. Majka je u njegovom mobilnom telefonu otkrila neke čudne poruke, posumnjala da je počeo da koristi drogu, sad se pita kako da postupi…
Ova kao i mnoge druge slične ili potpuno različite priče mogu imati nekoliko scenarija, kaže dr Danica Bošković Đukić, porodični psihoterapeut u Dnevnoj bolnici za lečenje bolesti zavisnosti Instituta za mentalno zdravlje u Beogradu, s dugogodišnjim iskustvom u radu s adolescentima.
– Suočavanje, onako kako uglavnom većina roditelja sprovodi („Našli smo ti poruke, da li se ti drogiraš?” i slično) kod mladih, a posebno ukoliko su u problemu, izaziva otpor ka daljem razgovoru. Kad su roditelji u poziciji napadača koji „ima informacije” i izazivaju odgovor, to će dovesti dete do povlačenja, lupanja vratima i odgovora „Šta se to vas tiče, gledajte svoja posla, ko ste vi da mi govorite kada se i vi slično ponašate” – ukazuje naša sagovornica.
Neki roditelji pribegavaju praćenju deteta, ali to je jedno od takozvanih pseudorešenja, kaže psihoterapeutkinja, jer oni tako ulaze u veoma zahtevnu ulogu, koja osim obostrane ljutnje ne dovodi do željenog rezultata.
– Prvo što bi roditelji trebalo da se upitaju bilo bi: „Kada smo to prestali iskreno da pričamo o dobrim i lošim stvarima s našom decom, a možda i uzajamno?” Odgovor je istovremeno i ključ za rešenje problema, ali ga svakako mogu dobiti tek sticanjem uvida u sopstveno ponašanje, uz pomoć stručnog lica. Važi opšte pravilo da je verovatnoća da osoba s problemom prihvati da o tome govori veća ukoliko veći broj članova porodice i prijatelja napravi zajednički dogovor na koji način će pristupiti komunikaciji – ukazuje dr Bošković Đukić.
Kako bi taj razgovor trebalo da izgleda?
– Bez optuživanja, članovi porodice i prijatelji govore u prvom licu jednine: „Ja se brinem za tebe. Vrlo me rastužuje što te ne interesuje dalje školovanje. Takođe se brinem jer ne razumem tvoje ponašanje. Niko od nas ne zna kako da se bori sa onim što trenutno osećamo i zato smo odlučili da potražimo stručnu pomoć. Smatramo da je potrebno da svi zajedno odemo u savetovalište. Želimo da razmisliš o tome do sutra u ovo vreme.” Čim neko sklizne u optuživanje i počne da koristi rečenice koje počinju sa „ti”, šanse da ovaj razgovor ima pozitivan ishod se umanjuju – kaže doktorka i dodaje da bi svi članovi porodice trebalo da se drže dogovorenog.
Ukoliko je, recimo, rok 14 časova narednog dana, ne pristaju na razgovor pre toga. Najčešće, ako mlada osoba ima problem, pokušaće da testira doslednost članova svoje porodice time što će hteti da otvori temu pre navedenog roka.
– Roditelji, budite dosledni, ne prihvatajte razgovor o toj temi, zapamtite da ste sada vi na testu! Ukoliko je odgovor narednog dana „ne”, ipak ćete morati da preduzmete određene korake, bez daljih objašnjenja. Ne ustručavajte se da tražite stručnu pomoć, budite sigurni da ćete jedino tako pomoći sebi i izbeći ulazak u različite uloge koje vas mogu koštati gubitka porodice – naglašava psihoterapeutkinja.
Prepoznavanje problema
Kako uopšte otkriti da li se mladić ili devojka drogiraju? Na koje znake obratiti posebnu pažnju?
– Simptomi zavise od toga koja supstanca se koristi, i od rodne specifičnosti. Tela devojaka i mladića se razlikuju, pa će različito reagovati čak i na istu količinu iste psihoaktivne supstance, uključujući i alkohol. Prvo se uočava poremećena komunikacija: polovični odgovori ili nedostatak odgovora, nezainteresovanost ili promena interesovanja, neispunjavanje obaveza, izlaženje iz kuće ili pozivi telefonom u isto vreme svakoga dana, nervoza, razdražljivost i agresivno reagovanje na pokušaje da ga sprečite da izađe iz kuće – navodi naša sagovornica.
Od širokog dijapazona simptoma, u zavisnosti od psihoaktivne supstance, najčešće se pojavljuju previše sužene (veličine čiode) ili previše proširene zenice, klonulost, pospanost, početak pušenja ili pojačana upotreba cigareta, drhtavica, znojenje, tremor ruku, gubitak težine…
U slučaju da roditelji posumnjaju na drogu, da li da naruše njegovu privatnost (pregledaju mobilni telefon, pretresaju sobu, ispituju prijatelje…) ili je veća opasnost da će, ukoliko greše, izgubiti zauvek njegovo poverenje?
– Legitimno pravo roditelja je da brinu o svojoj deci. Pregledanje mobilnog, preturanje po stvarima, zavlačenje ruku u džepove i drugi „istražiteljski” poslovi dovode do potvrde ili odbacivanja zabrinutosti. Razmislite šta dobijate obuvanjem detektivskih cipela, osim dodatnog stresa? – odgovara dr Bošković Đukić.
Ona kaže da je otvoren razgovor iz pozicije zabrinutosti, s rečenicama koje počinju sa „ja” i govore o tome kako se roditelji osećaju, jedini pravi put ka otklanjanju sumnje. Time roditelji neće izgubiti poverenje, već će ući u polje komunikacije, koje je u odnosu sa detetom već sigurno narušeno, čim su pomislili da postoji nešto delotvornije od razgovora.
– Ukoliko u tome ne uspete, potražite stručnu pomoć, što možete učiniti i bez prisustva vašeg deteta. Tako ćete dobiti saznanja, uputstva i smernice kako dalje da postupate. Ukoliko ste ustanovili da problem zavisnosti zaista postoji i ušli u tretman sa svojim detetom, vaše legitimno pravo je da pribegavate nenajavljenim testiranjima. Razgovori s prijateljima, koji čine takozvanu mrežu podrške, dobrodošli su i obavezni i za vas i za članove mreže podrške – poručuje doktorka roditeljima.
Prijatelj koji nije prijatelj
Ukoliko se ispostavi da neko iz detetovog okruženja, odnosno iz kruga njegovih prijatelja i poznanika, koristi drogu, da li o tome razgovarati sa detetom, upozoriti ga, ukazati mu na rizike?
– Svakako da bi sa decom trebalo razgovarati o rizicima uzimanja psihoaktivnih supstanci, gde, naglašavam, spada i alkohol. Roditelji najčešće krenu od toga da su ove supstance pogubne i da ih ne treba uzimati, ali svaka od njih ima i određeni pozitivni efekat i svakako da nečemu služi, ali samo u početku. Služi otklanjanju uznemirenosti, „prekraćivanju dosade”, olakšava detetu da bude prihvaćeno u društvu, pomaže da se održi emotivna veza sa osobom koja uzima psihoaktivnu supstancu… Razgovori o alternativnim rešenjima, za svaku od navedenih i mnoge druge životne situacije s kojima se mladi suočavaju, imaće daleko dosežnije rezultate od pukog zastrašivanja posledicama. Priča o rizicima trebalo bi da sledi navedenu priču, da psihoaktivne supstance doduše čine nešto pozitivno u početku, ali da je to lažni i veoma kratkotrajan osećaj. A štetne posledice su dugoročne, ponekad i doživotne – naglašava Danica.
Ne „zašto” nego „kako”
U kojim situacijama i u kojem uzrastu mladi najčešće počinju da koriste drogu? Koju vrstu? Od koga je nabavljaju?
– Mladi ljudi mogu početi s uzimanjem psihoaktivnih supstanci iz različitih razloga: osećanja depresivnosti, nedostatka samopouzdanja (posebno kod devojčica), osećanja socijalne izolovanosti, manjka roditeljske supervizije i brige… A na ruku im idu dostupnost alkohola, lekova ili drugih psihoaktivnih supstanci, emotivne veze u kojima partner uzima psihoaktivnu supstancu, alkoholizam, patološko kockanje ili druga bolest zavisnosti koja je već prisutna u porodici, nasilje, kako porodično, tako i vršnjačko (fizičko, seksualno, oba praćena psihološkim), nedostatak zdravih veza u životu mlade osobe, želja za eksperimentisanjem, nedostatak vanškolskih aktivnosti itd. – nabraja psihoterapeut.
Pitanje „zašto”, kaže, često se ne smatra korisnim. Ne otkriva ono što je potrebno.
–Umesto ovoga bolje je pitati „kako” je osoba počela s uzimanjem psihoaktivnih supstanci, to omogućava da se razvoj problema prati korak po korak i da se na taj način porodica upoznaje s pogrešnim načinima s kojima se nosila s problemima – navodi doktorka.
Ukoliko je reč o povremenoj, „vikend” upotrebi psihoaktivnih supstanci, tinejdžeri ih mogu lako kupiti i od svog džeparca, a tamo gde postoji razvijena zavisnost do novca za drogu mladi dolaze najpre krađama novca, nakita i drugih vrednosti iz kuće, zatim se upuštaju i u druge ilegalne radnje, kao što je dilovanje.
– Roditelji primećuju promene u ponašanju deteta i pre nego što se sama bolest zavisnosti razvije, ali, nažalost, oni se češće priklone dobitima ćutanja nego rešavanja problema. Najbolje što roditelji mogu učiniti za sebe i svoje dete jeste da se jave u Savetovalište za članove porodice i druge zainteresovane osobe (teleapel je na broju 2666 166) gde mogu dobiti savet i usmeravanje zavisnika za tretman i da ostanu dosledni u svakom koraku koji im stručno lice postavi kao zadatak – kaže naša sagovornica.
(Aleksandra Mijalković, „Politika“)
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com